Ishod takmičenja na prvoj polufinalnoj večeri Eurosonga bio je skoro u potpunosti realan!

Piše: Igor Vlahović Igor

Završilo se prvo polufinale Eurosonga.

Šizofrenija je uhvatila čitavu dragu nam bivšu Jugu, izuzev BiH, koja je, usled nedostatka sredstava, odlučila da ove godine ne učestvuje na Eurosongu, i Makedonije, koja će nastupiti u drugoj polufinalnoj večeri. Brojni internet portali i društvene mreže preplavljeni su svakojakim šizoidno pristrasnim tekstovima i komentarima, na temu – Bivše jugoslovenske republike Srbija, Crna Gora, Hrvatska i Slovenija nisu uspele da se plasiraju u finale na ovogodišnjem Eurosongu. 

       Kulminacija šizoidne pristrasnosti ogleda se u izmišljotinama o postojanju  nekakvog lobija zemalja bivšeg SSSR-a, čiji je uticaj toliko veliki da je jednopotezno uspeo da iz daljeg takmičenja eliminiše mlade, talentovane i moderne „Moje tri“ , urbane predstavnike Crne Gore i Slovenije, kao i hrvatsku Klapu s’ mora, o čijem je visokom kvalitetu predstavljanja, svaka reč suvišna, jer klapa je klapa.  

Alo, bre narode,  šta je u pitanju – dal’ snažna nacionalna svest, koja se aktivira samo za vreme sportskih takmičenja i Eurosonga, il’ životom u okovima borbe za golu egzistenciju, gde se gubi svaki trag emocionalnog, mentalnog, kreativnog, estetskog, moralnog i duhovnog, pa samim tim i muzički ukus. Rekao bih oba.

Ne kažem, možda zaista i postoji lobi bivših zemalja SSSR-a, i možda je zaista uticajan. Ali, i u tom slučaju, sve pada u vodu, budući da su predstavnici Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Litvanije i Estonije, na pravi način predstavili, kako svoje zemlje, a tako i celokupnu bogatu slovensku kulturu. Doduše, više klasičnim i standardizovanim, nego inovativnim i originalnim, ali na drugoj strani, složenim, sadržajnim, zahtevnim i visoko profesionalno uobličenim kompozicijama,... u tehničkom smislu, odličnim, a istovremeno izražajnim i nadahnutim interpretacijama,... kao i kreativno osmišljenim, ali krajnje sofisticiranim nastupima, bez pornografije i frenetičnih akrobacija, svojstvenih aktuelnoj dekadentnoj MTV kulturi, ili turbo folku na ex Yu prostorima.

A sad, osvrnimo se na ex Yu predstavnike:

Hrvatska- Grupa Klapa s mora, sa pesmom „Mižerja“. Daleko ispred ostalih ex Yu predstavnika. Neosporno, da je kompozicija uradjena vrlo profesionalno, dok o izuzetnim izvodjačkim sposobnostima i uskladjenosti članova klape, smatram da je svaka reč izlišna. Kao zamerku izdvajam prespor tempo, što, ako se u obzir uzme, da kompoziciju izvodi klapa, sačinjena od isuviše čistih i ugladjenih vokala, deluje prilično jednolično i monotono.

Slovenija- Hanna Mancini, sa pesmom „Straight into love“. Pokušaj da se, kompozicijom u elektro fazonu i velikim akcentom na scenski pokret, približi savremenoj MTV sceni. Ali, jednolična melodija, uradjena po već vidjenom principu, i jeftina produkcija, u potpunosti oslonjena na rumunski elektro-pop, sasvim logično, doveli su do toga da se ova kompozicija, u najboljem slučaju, dopadne tek malom broju ljubitelja popularne ex Yu instant muzike, čiji su autentični predstavnici Jelena Karleuša i Nataša Bekvalac.

Zapravo, o anemičnosti kompozicije, najbolje svedoči to što, harizmatičnoj i vokalno odličnoj Hannah Mancini, nije dalo prostora da u svom pevanju iskaže više emocija i energičnosti, i time je donekle, načini kvalitetnijom i upečatljivijom. 

Crna Gora- Nina Žižić, sa pesmom „Igranka“. Kontrast rep deonice u strofi i melodijski prilično jednostavne i šablonske vokalne deonice u refrenu (možda zbog preglasnog pevanja, tj. dernjave Nine Žižić, na prvi pogled, deluje složenijom) koji donose tekst zasnovan na motivu banalnog pozivanja na običnu noćnu žurku, jednostavno-zarazan ritam, pa sve to obojeno blagim i svedenim elektronskim zvučnim rešenjima, stvara atmosferu jeftinog euro densa 90-ih. Čak je i manir repovanja, blag, više nalik recitovanju nego energičnom i slobodarskom repovanju, što je takodje tipično za poznate densere iz tog doba.

Srbija – Moje 3, sa pesmom „Ljubav je svuda“.Da su mlade devojke odlični vokali, svakako jesu. Da su atraktivne, svakako jesu. Da Marina Tucaković i Saša Milošević-Mare iza sebe imaju čitav opus velikih dela, svakako imaju. Pitam se samo šta im bi.

-         Marini i Maretu da sklepaju elektro pop pesmičuljak, jednostavne melodije i jednostavno-zaraznog ritma, nesadržajnog teksta, po principu važno je samo da se rimuje i pomene ljubav, prostih elektronskih zvučnih rešenja, sve da se kod slušalaca pobudi doživljaj na prvo slušanje. I, možda bi uspelo da su devojke pružile malo više energije u pevanju i da, eventualno, nije bilo stručnog žirija, koji je očigledno izabrao kvalitetnije kompozicije.

-         Devojkama da, u skladu sa svojim izuzetnim vokalnim sposobnostima, i, kako su se u takmičenju PGS-a predstavljale, visokim estetskim kriterijumima, prihvate ovaj pesmičuljak i odevne kombinacije, jeftine i kičerajske, alla kamiondžijska radost. Znam, u čitavoj trgovini mladim talentima, od strane čelnika Prve Srpske Televizije, one se tu ništa ne pitaju. Ali, ne mogu da verujem da je njihova potreba za slavom preko noći, toliko velika, da će, na putu do njenog ostvarenja, pogaziti i svoj dar, i svoje muzičke, i svoje kreativne i estetske kriterijume, i svoj ponos i svoje dostojanstvo.

-         Rukovodstvu Prve Srpske Televizije i RTS-a da, bez obzira što su imali vremena na pretek, puste celu ovu muzičko- vizelnu glupost u svet, i debelo izbrukaju bogatu srpsku muzičku baštinu.

Donekle mogu da razumem to što se na Beosongu, rukovodstvo Prve grčevito borilo da pošalje svoje pevače na Eurosong, kako bi, pošto do sada nijedan pevač iz njihovog jata nije napravio nikakvu karijeru, imali alibi za održavanje narednog serijala Prvi glas Srbije.Izgleda, vodili su se onom, kako na Eurosongu najbolje prolaze lake note, pritom, ne shvativši da je odavno otrcana, čemu u prilog svedoči mnogo složenih pop balada i vrsnih interpretatora, koji su poslednjih godina ostvarili visoke plasmane.    

Ali, za Nacionalni servis nema, apsolutno, nikakvog opravdanja, zato što su, pored nekoliko moćnih kompozicija, u izvodjenju dokazanih i autentičnih umetnika, poput Maje Nikolić, Maje Odžaklijevske, Ksenije Kočetove, Grupe Galija, Marije Mihailović, izabrali ovu, zbog novca koji su dobili od rukovodstva PST-a, ne mareći pritom da će izbrukati bogatu muzičku baštinu Srbije, što su i učinili.

Ako i dalje ima kakvih nejasnoća, šta drugo da vam kažem, nego da još koji put pažljivo poslušate sve kompozicije iz prve polufinalne večeri. Možda su kompozicije sovjetskih predstavnika, kao i ostale dve-tri (Danska i Holandija, sigurno) koje su prošle u finale, šablonske i, na prvo slušanje, manje-više neprijemčive, ali su, ako ništa drugo, u odnosu na ex Yu tralalajke, po svakom segmentu muzičkog stvaralaštva, nemerljivo sadržajnije, smislenije, kvalitetnije, samim tim, trajnije,... Prostom rečju - prave pesme, prava muzika. 

Stoga, bolje budimo realni, te nacionalnim servisima ex Yu zemalja, pošaljimo jasnu poruku – Više pameti drugi put. Muzika ispred korupcije.