Prelistavanje štampe - Nastavnik šutnuo učenika

Komentarišemo članak pod naslovom: Nastavnik šutnuo učenika

Nastavnik istorije u osnovnoj školi Rastko Nemanjić Sava u Novom Pazaru šutnuo je učenika sedmog razreda, nakon čega je škola protiv njega pokrenula disciplinski postupak. Porodica je dečaka odvela u bolnicu, a ta ustanova slučaj je prijavila policiji.

Majka učenika Senada Lekpek izjavila je novinarima da se incident dogodio u sredu na odmoru uoči drugog časa, kada je njen sin u druga uperio laser od igračke u trenutku kada je naišao nastavnik istorije Ašir Rebronja, koji ga je zbog tog postupka šutno.

Udareni učenik, prema rečima majke, bio je okrenut leđima prema nastavniku kada je ušao u prostoriju i kada su ga drugi učenici upozorili on je prestao sa igrom.

Nastavnik je prvo rekao učeniku da će da ga šutne i zatim to i učinio, navela je Lekpek, dodajući da je čula da to Rebronji nije prvi put i da je ranije već udario jednog učenika.

Porodica je dečaka odvela u bolnicu, gde lekar nije konstatovao veće povrede, već ogrebotinu, ali je ta ustanova slučaj prijavila policiji, kazala je majka.

"Trebalo je da ga kazni, da mu da jedinicu i istera ga sa časa, a ne da ga šutira. Moje dete je možda bilo krivo, ali on nije trebalo tako da postupi", rekla je Lekpek.

Psiholog škole Muradija Klimenta je kazala da je škola, u skladu sa propisima, uzela izjave od učenika, predstavnika odeljenske zajednice i nastavnika, da je direktor upoznao nastavničko veće i da je pokrenut disciplinski postupak protiv nastavnika Rebronje.

Klimenta je za kolegu Rebronju imala reči hvale, navodeći da je savestan i odgovoran radnik škole, kao i da je imao odličnu saradnju sa učenicima.

Ona tvrdi i da je udareni dečak nestašan i da nije baš sjajan đak.

Izvor : E Novine

Igor Vlahović Igor:

Kada mi je nedavno, jedan moj saradnik i dobar prijatelj rekao da, u slučajevima pedofilije, genocidnih čišćenja, i sl., podržava smrtnu kaznu, kao pravnu meru, moram priznati da mi nije bilo nimalo prijatno, jer bezuslovno verujem da je Gospod jedini sudija.

Ipak, moram da priznam i to, kako sam, gledajući razne amebe, bičare i trepljare u srpskim državnim institucijama, počevši od lopova iz visoke politike i ekonomije, preko brojnih korumpiranih, lenjih i nestručnih sudija, nastavnika, lekara, advokata, pa sve do nadrkanih šalteruša i ostalih parazita na državnim jaslima, nebrojeno puta poželeo da ih stave na električnu stolicu. 

Možda sam ovakvim mislima činio pred Gospodom greh,…

Gospod neka mi oprosti, ova pomisao, ponovo se javila u mojoj svesti, kada sam čuo, a zatim i pročitao za zlodelo prof. monstruma Ašira R.

Ma šta god neko uradio, niko nema prava da mu uništava lični identitet i integritet.

Posebno, ako je u pitanju dete, čija se ličnost još uvek formira i na koju sve ovo ostavlja neminovne posledice. U slučaju njegovog problematičnog ponašanja u školi, postoji jednostavno pravno rešenje, koje podrazumeva obavezu razrednog starešine, da ga pošalje kod školskog pedagoga i psihologa, a ukoliko je problem ozbiljnijeg karaktera, onda su školski pedagog i psiholog dužni da ga upute u Centar za socijalni rad.

Ovim zlodelom, dotični prof. monstrum nije počinio ni protivprirodni blud, kao ni masovni genocid, ali sigurno je da je doprineo razvoju negativnih i destruktivnih emocija u dečakovoj svesti  i time, možda uticao na  formiranje nekakvog budućeg  nasilnika i zločinca.

Užasnut sam i zgrožen, još više, znajući da  je ovo, ko zna koji po redu slučaj nasilja,…Da je od samog nastanka školskog sistema u Srbiji, sve izraženije fizičko nasilje i psihičko maltretiranje, koje se najčešće sprovodi u vidu ignorisanja i verbalnog nipodaštavanja većine učenika, u cilju uzdizanja oligarhijice “zlatnih učenika”, tj. uvlakara, i dece ambicioznih i bogatih roditelja, što je nedvosmisleno doprinelo da danas, državne škole, umesto vaspitno-obrazovnih institucija, više liče na vaspitno-popravne domove za “regrutaciju” budućih apatičara ili nasilnika.

Reč je o klasičnoj pošasti srpskog školstva, koja uništava srpsku mladost, na kojoj budućnost srpskoga društva ostaje, što se, sasvim sigurno, ne može rešiti samo novčanom kaznom, koju će,  danas prof. monstrum Ašir, a sutra, neki drugi profesor monstrum, da plati…A, onda, kao da se ništa nije dogodilo, uz “blagoslov” direktora škole i nastavničkog kolegijuma, nastaviće sa radom i uništavanjem dece i omladine.

Stoga, ukoliko svojoj deci želimo život u nekom ljudskijem i normalnijem društvu, no što je ovo naše, apelujem na vas, dragi roditelji - Krajnje je vreme da se uhvatite u koštac sa pošasti srpskoga školstva, i čim primetite kako vaše dete, na bilo koji način, postaje žrtva nekog profesora monstruma, poput dotičnog Ašira, ne oklevajte, i ne birajte mentalna sredstva da isterate PRAVDU ZA SVOJE DETE.

Ako do sada niste, dobro upamtite i osvestite -  Škola je vaspitno-obrazovna institucija, i u procesu formiranja jedne ličnosti, odnosno, jednoga društva, podjednako relevantan faktor, kao što je porodica i, u savremenom društvu, mass mediji.

Možda sam, pomislivši o uvodjenju smrtne kazne, počinio pred Gospodom greh,…

Gospod neka mi oprosti ovu misao, ali, ja samo želim život u jednom normalnom društvu, u kome ćemo biti od Boga ljubljeni ljudi,...ljudi, koji probleme ne rešavaju nasiljem, već razumevanjem i rečju, po čemu se, zapravo, i razlikujemo od ostalih živih bića. 

Želim samo da Gospod počne ponovo da nas ljubi...Da ponovo postanemo ljudi, koji žive u skladu sa Njegovom bezuslovnom ljubavlju, pravdom, milošću i samilošću.

Vesna Veizović – novinar, kolumnista:

Ako se ima u vidu da su danas škole poluprivatne i da radna mesta ne popunjavaju kadrovi koji su se školovali da bi obrazovali decu, već se prosvetni radnici skupljaju s`koca i konopca, odnosno po sistemu kupovine radnih mesta, uopšte ne čudi ovakvo ponašanje. 

Mada, ovaj slučaj treba sagledati sa više strana, pre svega profesor koji je ovako postupio je pred penzijom. To je jedna od vrlo bitnih činjenica koje oni što su organizovali ovakav obrazovni sistem ne uzimaju u obzir, odnosno koliko strpljenja i mogućnosti da izađu na kraj sa današnjim generacijama imaju stariji prosvetni radnici i koja bi trebala biti starosna granica rada sa decom. Međutim, kako u ovoj zemlji ništa nije uređeno, sasvim moguće namerno tako se ni ovo pitanje ne postavlja javno.

Čitav školski sistem se nalazi u jednom haosu u kom deca najviše ispaštaju. Po nekim procenama 70% dece nakon završenog osmogodišnjeg obrazovanja je potpuno nepismeno, nastavnici nemaju strpljenja za njih, gradivo je preopširno, u pojedinim školama prosvetni radnik postoji u učionici da bi zadržao decu unutar ta četiri zida.
Tu je već drugi problem na snazi, još jedno pravo u moru prava, dečijih prava po kojim taj prosvetar ne sme ni da podvikne na đaka ne bi li ga tobože uvredio. Samim tim su se i deca, odnosno đaci osilili, znajući svoja prava oni ih koriste kako god stignu. Nekada je bilo sasvim normalno da učitelj povisi glas na učenike, pa čak i da podeli neku packu, ali su zato đaci nakon četri razreda osnovne škole izlazili pismeni, kulturni i naučeni redu, čega danas uopšte nema. 

Naravno da nije normalno nekoga udariti nogom u glavu, ukoliko to nije preterivanje i izvlačenje lošeg učenika od nekakve druge kazne, ali smatram da je današnji sistem toliko labav da je cela škola postala besmislena, jer đaci ne odlaze da bi išta naučili u školi, već da bi negde proveli osam sati dnevno a da to nije ulica.

Dejan Vukićević - Udruženje gradjana PRAVDA I PRAVO (link ka stranici grupe na fb - https://www.facebook.com/groups/pravdaipravo/?fref=ts) 

Šta uopšte reći sem da opšti pad morala, ne vaspitanje iz kuće kao i DEMOKRATIJA u školama dovode do ponižavanja, kako đaka tako i nastavnika. 

Siguran sam da su nam zdravija, kulturnija, vaspitanija, na kraju krajeva i uspešnija deca bila kada se u školama znalo KO KOSI A KO VODU NOSI. 

Kad ovo kažem ne opravdavam bilmeza profesora, koji je šutnuo dete ali ne mogu da pravdam ni postupke dece koja na sve moguće načine srozavaju autoritet nastavnog kadra u školama koristeći se PRAVIMA i roditeljskom podrškom. 

Sve više je tužbi protiv vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora zbog NAVODNIH RIGOROZNIH kazni prema učenicima, a pitam se hoće li roditelji odgovarati što nemaju vremena da vaspitaju svoju decu, pa im čak teorijom relativiteta pravdaju sve greške pa čak i zlodela. Vidim, roditelji burno reguju i kada im deca provedu neko vreme u ćošku i nikada nisu kriva deca, već uvek nastavnici. Pristrasna i nerealna opravdanja i nebriga vode decu na ulicu, a kasnije u zatvore ili na lečenja od bolesti zavisnosti. 

Došli smo u situaciju da roditelji u samoživom pohodu, a jureći karijeru nemaju vremena da vaspitaju decu i prepuštaju decu, već uveliko trulom društvu i prevejanim političarima, kriminalcima, narkodilerima i ostalom korovu Srbskog društva. A onda svoj nehuman odnos prema deci pravdaju i opet brane i pokrivaju sve gluposti koje prave, pa čak i maltretiranja nastavnog kadra.

Mario Milovanović – poznati bloger i istaknuti funkcioner KP Srbija:

Nije ga trebao šutirati, štap je mnogo elegantniji. 

Skoro sam pročitao jednu lepu misao koja kaže da smo toliko okupirani željom da ostavimo bolji svet svojoj deci, da zaboravljamo da ostavimo bolju decu našem svetu. Ne treba gledati na ovo jednostrano. Postoji tu i prošlost. 

Sećam se ja svojeg školovanja i koliko sam puta zaradio ne samo šut, nego jedne dobre batine. Tako je pitanje i koliko je, svojim prethodnim ponašanjem a ne samo tim postupkom, taj dečak izazvao da nastavnik na kraju tako reaguje. Ne bih kažnjavao nastavnike zbog toga možda bi im dao čak i veća ovlašćenja, ali bi motrio na zloupotrebu. I sam sam u osnovnoj školi dobio šamar od nastavnika. Gledano iz ove perspektive današnjeg ja, veoma zaslužen šamar.

Danko Marin – pesnik, pisac, aforističar, novinar, publicista:

Sirotani - budimo bolji, da bi nam bilo bolje!

Nastavnik mislio da se radi o oružju? A  priori – nestaško i ne baš sjajan đak: uvek kriv? Nije moguće u ovakvom slučaju ne biti „đavolji advokat“ , bilo koja strana da se uzme u odbranu! Ne ispustimo iz vida ni „prosvetarsku omertu“ nastavnika i učenika, gde je nastavnička pogubnija usled ekonomske povezanosti, jer nikada se ne zna kad će neki kolega, ili ...(JA!?) morati da se osloni na „kolegijalnost&solidarnost“ mafijaškog tipa? 

Stanje u srpskoj prosveti nije alarmirajuće, ne postoji mogućnost da bilo koji alarm pokrene aktivnost da se kvalitativno popravi otužno „obrazovanje&vaspitanje“...Iz ovog posebnog slučaja da se ide ka opštem ... – nema smisla, svi znaju o kakvom se živom blatu radi!

Nego – gde se ne dešavaju ovakvi ekscesi ? Kod privatnika batice, kod privatnika ! Tamo nema ni zapostavljanja obrazovanja, Ni ignorisanja VASPITANJA, a i nastavni kadar ima drugačije  filtriranje. Rešavaće se ovaj nesrećni nesretluk „sretanja“ nastavnika Rebronje i učenika Lakpeka kroz sistem, ali poruka svima u tom sistemu je napisana u  mom naslovu komentara : SIROTANI – BUDIMO BOLJI, DA BI NAM BILO BOLJE !!!