Intervju sa Sašom Mićkovićem, pesnikom i autorom preko 350 soneta

Autor i voditelj: Igor Vlahović Igor

Kultura i umetnost na prostorima Srbije i regionalnih, južnoslavjanskih zemalja, stvarno deluje kao mislena imenica, ali nije sve baš tako crno!

Nasuprot svakojakim estradnim pevaljkama, više nego oskudnih glasovnih mogućnosti, isto tako oskudnog odevanja i trivijalnog, najčešće bircuskog ponašanja na sceni, manekenima i modelima, dobro se zna sa kakvim primarnim zanimanjima, TV voditeljkama siromašnog vokabulara, jeftinog ponašanja i sumnjivog morala, starletama, i drugim lažnim vipovcima, pravim umetnicima i njihovim velikim delima, na sumornom tlu Srbije i regionalnih zemalja, mesta gotovo da  nema.

Ipak, u socio-kultorološkim krugovima ne postoji za džaba termin medijska manipulacija (čitaj, manipulacija od strane televizija, listova i časopisa u rukama biznis političkih partija i njihove vojske estradnog polusveta) ušta će se svako, ko je koliko toliko sačuvao od zdravoga razuma i estetskih potreba, uveriti, kada samo malo zagrebe po internet prostoru, i upozna se sa stvaralaštvom mnogih kreativnih ljudi.

Jedan od njih je mlad, izuzetno talentovan i perspektivan pesnik Saša Mićković, koji će, na obostrano zadovoljstvo, otvoriti  našu  novu rubriku „Interviju“. 

Iako mlad čovek, Sašina životna i stvaralačka biografija izuzetno je bogata i sadržajna, i   mislim da bi nam jedan interviju bio malo da predjemo sve detalje, od kojih je satkana. Tako ću u nastavku izneti samo ono što sam, moram da priznam, uz njegovu svesrdnu pomoć, procenio najznačajnijim i najinteresantnijim.

Rođen je 1980. godine, u austrijskom gradu Špital, a sada živi u Rači kod Kragujevca. Piše sonete i sonetne vence, za koje kaže da su pesnički dvorac, u kome se mnoge čarolikosti kriju, mameći lepotom izražaja.

Začetnik je sonetne forme koja je nazvana „Klepsidrični sonet u ogledalu sa akrostihom“, koji je retrogradni i može se čitati u oba smera.

                                                                                                

Do sada je objavio tri zbirke poezije  „Jastreb u oluji“ (2011), „Božanska Srbija“ (2012)  „Račanski pesnički svitak“, koautor (2013), i napisao pet sonetnih venaca sa akrostihom „Na vrhuncu slave“ , „Spasitelj“ , "Obrisi duše u oku“ , „Vetrovi životni“ i  “Kameni dani“.

Već godinama, uspešno saradjuje sa brojnim listovima i časopisima, posvećenim poetskom stvaralaštvu.

Mnogi, njegovi soneti uvršteni su u najeminentije srpske i regionalne zbornike poetskog stvaralaštva:

    -2012. god.- „Mi smo skupa i kada smo daleko“  Kikinda,“ Sabor duhovne poezije 2“ Beograd, Rakovica i „Rudnička vrela“  Gornji Milanovac

   -2013. god.- „Majdan 1/2013“  Kostolac, „Ćirilica, slovo srpskog lica“  Petrovac na Mlavi, „Šumadijske metafore“ Mladenovac, „Pesničko proleće“  Beograd –Čukarica, „More na dlanu“ Hrvatska, „Ćirilica, ogledalo srpske duše“  Veliki Popovac, „Prijedorski književni karavan", „Vidovdanske besjede“ Prnjavor, „Moravske tajne“ Ćuprija, „Garavi sokak“ Književni klub Mika Antić  Inđija, „Rudnička vrela“ Gornji Milanovac, „Majdan 2/2013“ Kostolac, „Izvornik“ Smederevska Palanka, „Sabor duhovne poezije 3“ Beograd- Rakovica, „Banatsko pero 2013“, „Zbornik pesama Magija“  Niš

Takodje, dobitnik je više nagrada i pohvala, na značajnim književnim manifestacijama, a neke od njih su: pohvala za sonet „Dozivam pesmu“ na Rudničkim vrelima u Gornjem Milanovcu 2012.god., pohvala za sonet „Šumarice“ na Pesničkom proleću, u Beogradu,   pohvala za sonet „Ove noći“ na Moravskim tajnama u Ćupriji, treća nagrada za sonetni venac „Na vrhuncu slave“, na Prijedorskom književnom karavanu,...

Video prezentacija soneta "Senkom ću ti doći"

Igor: Sasvim  sam siguran, da ste, isto kao i ja, uživali u ovim predivnim  stihovima i rimama, koje su, Sašino oratorstvo, muzika i slika, iskazali u onom njihovom najdivnijem sjaju, svojevrsnom spoju emotivnih, filozofskih i duhovnih niti.

Saša, dobro došao!

Saša: Bolje te našao Igore, drago mi je da ćemo pričati o poeziji!

Igor: Izvini, možda je prvo što ću te pitati, dosadno novinarsko pitanje na početku svakog intervjua, ali, kada je reč o umetnosti, njenim istinskim posvećenicima, pravim umetnicima, kao što si ti, pre bih rekao univerzalno pitanje.

Mene itekako zanima, a, siguran sam, i naše drage čitaoce - Kako si i kada otkrio svoj izuzetan dar za poeziju?

Saša: Što se tiče dara za poeziju, nisam ga otkrio ja,....nikako. On je jednostavno pronašao mene. Od takvih stvari čovek ne može pobeći. Dar ispliva na površinu i raspline se naokolo, ili se pretoči u pesmu, ili nestane i propadne!

Prve pesme sam napisao 2009. godine i nisam bio siguran gde sam i šta sam u svemu tome. Početak mog pisanja je bio prošaran belim stihom, lirskom, rimovanom poezijom, kao i satiričnim pesmama.

Te 2009. godine, napisao sam i sedamnaest soneta, to su ujedno prvi soneti koje sam uradio. Kasnije su upravo ti prvi soneti odredili moj dalji put u sonetopisanju. Beli stih sam odbacio kao loše skrojeno odelo, i posvetio sam se sonetu i njegovim čarima, nadam se uspešno. Moj poetski izražaj i sonetarenje je unapredio takođe i dr. književnosti, Miodrag D. Ignjatović, recenzent, koji je uspeo da me uputi na prave poetske vodilje, kao i Radmilo Mićković, inače moj stric.

Sonet je forma stara oko sedam stotina godina, i meni je jako draga ta poetska sprega. Da bi sonet nastao, sonetista mora znati sve o melodiji stiha, dužini ili metru stiha, muzika reči takođe mora bivstvovati u stihotvorstvu. Sonet je građevina koja se sastoji od više nivoa, od samog uvoda u katrenima, pa do kulminacije i poentiranja u tercinama ili distihu. Beli stih, ili kako ga zovu, gluvi stih, bezrimni, dao je mnogo više mogućnosti ljudima koji o poeziji ne znaju skoro ništa. Neuki pesnici jednostavno nabacaju pregršt reči u pesmu i to nazovu stihom. A to je očigledno tek bledi pokušaj prozne poezije. Hajnrih Hajne je rekao da nepesnici nikada neće naučiti dve stvari, a to su melodija i muzika stiha! Ovako, u Srbiji sada imate da je svaki stoti stanovnik pesnik. To je moguće, u tom broju? Beli stih sam izbacio kao loše skrojeno odelo za sebe, ne pišem beli stih, a i pesme koje sam imao u belom, gluvom stihu, zaboravio sam negde po fiokama u radnoj sobi! Andrić je još govorio da je prozni tekst tek pad i sunovrat u odnosu na poeziju i liru. Tako da sam se ja opredelio za sonetarenje, zahtevnu formu, ali i izdašnu i plemenitu. Jasno je, sonet je veština pesničkog duha i sluha!

Igor: Ima li u sonetima mesta, čak i satiri, koju inače mnogi umetnici, pisci, istoričari i teoretičari umetnosti i književnosti, društveni hroničari i analitičari, smatraju jednim od najidealnijih  sredstava u umetničkom procesu budjenja kolektivne ljudske svesti?

Saša:  Lepeza sonetnog stvaralaštva je široka, ona obuhvata pregršt tipova soneta,  i kaže se za sonet da je grotlo koje usisava sve teme do kojih um može da dosegne. Od ljubavi do smrti, od filozofije preko prirode i neba, do sasvim običnih stvari, sonet sve usisava! Tako da, svakako, satira veoma dobro leži u sonetnoj košuljici, tu joj je dobro.

Satira jeste sredstvo za "Razdrmavanje snenog mozga", ali, u Srbiji je potrebno napraviti čudo. Poezija, satira, ubitačni aforizam, jesu sredstva za buđenje misli i kolektivno trežnjenje!

Igor: Dakle, da rezimiramo...Sonet je izuzetno složena, majstorska, a možda i najsavršenija, pesnička forma, koja zastupa apsolutno sve teme, koje se tiču zemaljskoga života, zaključno sa temom života posle smrti, pored sopstvenih autentičnih, u sebi sadrži nebrojeno stvaralačkih tehnika, postupaka, stilova i manira, prisutnih u (gotovo) svim drugim pesničkim formama, i neprestano pruža mogućnost iznalaženju i upotrebi novih rešenja?

Saša: Postoji oko 54 vrste soneta. Ovo govori da sonetarenje pruža pesniku velike mogućnosti, a sonet je iskonska forma koja je u XIII veku nastala na Siciliji, stvorio je Đakomo Da Lentini, od strambota, a mnogi književni kritičari nazivaju sonet „kraljevskim zvukovezom“ ili „blagozvučnicom“! Sonet je opstao 700 godina zato što je neprestano uvodio nove teme i tehnike, pa su u okviru današnjeg sonetnog stvaralaštva one dalekosežne. Takodje, menjana je i unapredjivana i unutrašnja uređenost, rimovanje je usavršavano, tako je sonetni zvukovez postao milozvučje za slušni aparat!

Igor: Saša, da li se slažeš da, sada, napravimo malu pauzu, kako bismo uživali u jednom tvom sonetu, koji se meni izuzetno dopada, najverovatnije iz razloga, što si njime, na jedan maestralan, u isto vreme, oštar, direktan i sofisticiran način, opisao celokupnu prirodu dekadentne srpske politike. Pretpostavljam da spada u red satiričnih soneta?

Saša: Naravno, neka bude to  sonet „Političar“, koji je pisan uzastopnom rimom! 

POLITIČAR

Fantomka na glavi, prsti su mu laki,

ukrao je tašnu rasejanoj baki.

Skupu je kravatu okupao supom,

kezi se bez zuba nad budžetskom rupom.

Prosuo je viski na sedište džipa,

mladu partizanku za negliže pipa.

Kako narod živi, taj još nije dozn`o,

bez šminke izgleda kao veštac grozno.

Navuk`o na sebe firmirane gaće,

šta služba naredi, takve reči žvaće.

Sladostrasnih priča usta su mu puna,

k’o ćorava koka promašuje zrna.

Tajkuni ga vode k’o poslednjeg slepca,

jagnjetina vruća spalila mu nepca.

Igor:  Mnogo je onih, koji sa zadovoljstvom čitaju tvoje sonete i onih koji će ih tek čitati, ali da budemo iskreni, malo je njih koji, uopšte, poznaju elementarne stvari vezane za sonet, i njegove  neprikosnovene mogućnosti.

Stoga, hoćeš li biti ljubazan i održati nam jedno malo predavanje o sonetu?

  

Saša: Pokušaću da napišem što više o sonetnim tajnama, naravno!

Igor: Onda, krenimo redom...

Kakva je formalna struktura jednog soneta? Iz kojih delova se sastoji, na osnovu čega se oni definišu, i kako se ostvaruje njihova medjusobna povezanost?

Saša: Petrarkin sonet se sastoji od dva katrena i dva terceta, u katrenima imamo osam stihova, u tercetima šest. Dok recimo Šekspirov sonet ima tri katrena i jedan distih.

Katreni služe kako bi se čitalac upoznao sa radnjom u sonetu, da se uvede u priču, dok terceti nagoveštavaju kulminaciju i rasplet priče. Rima u sonetu je raznovrsna, tako da su kombinacije višebrojne, uzastopna rima, obgrljena, unutrašnja unakrsna, a metrika se kreće od šesterca do osamnaesterca. U sonetu vladaju zakoni pisanja, i treba se pridržavati toga da bi struktura soneta ostala neoštećena, da reči ne bi kliznule kroz rascepe u rimi ili metrici pesme!  

Igor:  Kako si maločas  rekao, postoji 54 vrste soneta. Koji su to glavni parametri za podelu soneta po vrstama? Koje su najzastupljenije i najznačajnije vrste soneta, i naravno, ukoliko si voljan, možeš li nam reći nešto o njima?  

Saša: Da, mnogo je vrsta soneta. Soneti se dele prema načinu rimovanja, prema rasporedu stihova, čak i prema izgledu, pa tako imamo i krstaste sonete, vizuelne. Neke od osnovnih formi soneta su monorimni sonet, anaforski sonet, paralelni, retrogradni, sijamski, dvojezični, sonet s umetkom, sonet s repom, dijaloški, citatni, telegrafski, uzubljeni, prstenasti, i u moru sonetnih formi se izdvaja posebno sonetni venac, kao splet od 14 soneta, plus krajnji sonet, magistrale. Da napomenem i glosirani sonet, koji obrađuje stiove drugih pesnika. Ovde bih izdvojio sonetni venac. On nastaje kada povežemo 14 soneta gde kraj prvog postaje početak drugog i tako do kraja, a kada se počeci svih 14 pesama sastave, dobijete magistrale, kao poseban 15. sonet. Monorimni sonet je takođe zanimljiv jer mu je rima od prvog do poslednjeg stiha slična i završava se recimo na tri ista slova (ila)!... A retorgradni sonet se ogleda u tome što se može čitati u oba smera ne gubeći smisao i celinu. U dijaloškom sonetu pesnik vodi razgovor sa još jednim licem, i to može čitaoca centrifugom uvući u srž pesme. Mnogo toga se može reći o sonetu, ali za početak je dovoljno!

Igor: Koja je od ovih vrsta najviše zastupljena u tvom sonetnom stvaralaštvu? Da li si nekada, ili još uvek imaš uzore medju drugim majstorima soneta? Ako nije tajna, ko su oni?

Saša: Koristim najviše petrarkistički sonet, njega sam razradio od osmerca do šesnaesterca i on mi pruža velike mogućnosti. Mada, koristim i sve ostale oblike, tako da spremam zbirku pesama gde ću objaviti posebne sonete po tipologiji i razgranatosti. A što se tiče uzora, da, imam ih. Slobodan Rakitić ima jako refleksne i dobre sonete, tu je i Radoslav Vojvodić, pa onda Raša Perić, Krstivoje Ilić. Bodler mi je takođe izvanredan. To su sjajni pesnici! Čitajući sonete velikana jednostavno uranjate u neki tajnoviti svet sa posebnim mirisima!

Igor: Vodivši se onom da svi veliki majstori i umetnici imaju svoje tajne, možda ću u neku ruku biti indiskretan, ali ne mogu da odolim, a da te ne pitam – Kako se u carstvu tvog stvaralaštva odvija proces nastanka jednog soneta?

Odakle crpiš inspiraciju, kakve najčešće emocije, misli i stanja, iniciraju taj veličanstveni trenutak dolaska ideje? I najzad, nakon ideje, šta dalje, i koliko vremena, dok jedan sonet, konačno ne ugleda svetlost dana?

Saša: Sonet sam slučajno počeo da pišem, ali sada sam se već saživeo sa njim i pisanje ide mnogo lakše. Ako pišem o duhovnim stvarima, u sobi se uvek nađe neka ikonica, sveća, miris tamjana, to mi na određeni način približi misli duhovnim uzletima. Ako je u pitanju ljubavni sonet, tu je stvar drugačija, njega pišem iz duše i onda se tanane emocije same preliju preko papira. U svakom slučaju, bitan mi je ambijent prilikom nastajanja stihova.  A tišina, ona je neophodna. Buka me remeti i juri reči, nagriza! Inspiraciju vidim u svemu, tako da sam za kratko vreme i napisao preko 350 soneta. Što se tiče vremena oko pisanja soneta, stvar je jednostavna-ako ne napišem sonet za petnaestak, dvadeset minuta, onda odustanem jer mi emocija sklizne i ispari! Nekada se desi da mi sonet igra u mislima danima, i onda jednostavno bude napisan za pet minuta, same se razliju reči kada sonet sazri u glavi!

Igor: Začetnik si „Klepsidričnog soneta u ogledalu sa akrostihom“.

Pretpostavljajući da je njen nastanak plod nesvesnog i umetnički uzvišenog, interesuje me kako si osvestio u sebi to, da si na putu da izgradiš  jednu novu, autentičnu vrstu soneta?

Takodje, možeš li mi reći šta je sve karakteriše i definiše, u ekspresivnom, estetskom i formalnom smislu? Da li ti pruža još mogućnosti da izraziš ono što želiš, ono što ti stvaralačko nadahnuće kaže?

 

Saša: Tu vrstu soneta sam osmislio i napisao tri klepsidrična soneta sa akrostihom u oba smera. To je nešto novo, i slobodno mogu reći da je takav stil pisanja moj pečat. Pišem sonete u šestercu, osmercu, desetercu, dvanaestercu, četrnaestercu. Na taj način dajem sebi slobodu izražaja i nisam nimalo sputan u sonetnoj formi. Mnogi kritičari i pesnici kažu da su u sonetu ukroćeni formom i pravilima, a ja kažem da nisu u pravu,... nikako. Ako ste dobar poznavalac soneta, uz to i talentovani, onda će svako znati da se u silnim vrstama soneta i pronađe, ostvari. U krajnjem slučaju, pesnik može, ako je vešt, pisati i sonetni venac koji sadrži petnaest soneta i veliki broj stihova, ko tu ne može da se  izrazi, ne treba ni pisati. Tragajući za formom koja meni odgovara, naišao sam u mislima slučajno na ideju da stvorim baš klepsidrični sonet. To je sonet koji se može čitati u oba smera, ima akrostih u oba smera, a rimovanje je izloženo unutrašnjim, unakrsnim slaganjem rima. Težak je za pisanje, a jako milozvučno zvoni i uvlači u sebe. Dakle, tražeći sebe u pisanju i sonetu, naišao sam na ideju da modifikujem malo sonet i da uradim dupli, srasli, sijamski sonet, koji ima 30 stihova i veoma je neobičan!

Igor: Sada ćeš nam predstaviti, koji od ova tri soneta?                                                                                                                                                                                 

Saša: Naravno, ovom prilikom ćemo čitati sonet „Sonetni hram“.

SONETNI HRAM

Pesmopoj udišem, miris reči mnoštvo,

nije mnogoboštvo, svome Bogu pišem.

Granitno se slovo sliva u temelje,

jezik k`o nož delje, stih rimom bih kov`o.

E, sad čitaoče, tu je zamka jedna,

ogavna i bedna, pesma dušu loče!

Isisa sokove, halapljivo hrani,

zato oprez, stani, shvati joj tokove.

Sonet se razgrana, sam sebe prelama,

obuzme ga tama, posle svetla strana.

Stihom se prikriju nekoliko vraga,

Memljivoga traga, često buše, riju!

U sonetnom hramu, ipak zvuk, lepota,

kristalna čistota, sve u istom ramu.

Akrostih je dvorac, pesnik čudotvorac!

Arči zlatni konac, zvukoveza tvorac!

Dok nad tobom bdijem, iz misli mi šmugneš,

mastilu istrgneš, pa ti nit razbijem.

Mesinganom bojom katren isijavaš,

sa mnom poigravaš, k`o s buktinjom svojom.

Daj se glasonoši, stvaram te ushićen,

Smaragdom si kićen, mudar, pun raskoši.

Obrise nazirem i tvoju auru,

ti nemaš čauru, ja svoju prezirem.

Savršenstvu vičan, duh ti oscilira,

Eho si svemira, nikad prozaičan.

Titraš k`o svetiljka, što raspale svici,

sav na žeravici, ona ti nosiljka.

Živo si proroštvo, stub u carstvu višem,

Pesmopoj udišem, miris reči mnoštvo!                                                                                                        

Igor: Da li si ovu svoju vrstu soneta zaštitio autorskim pravima? Šta naprimer, ako se neki pesnik bude odlučio da objavi sonet, koji pripada klepsidričnom sonetu u ogledalu sa akrostihom? J

Saša: Ne, nisam zaštitio, niti sam razmišljao o tome, ali oni koji budu uzimali ovu sonetnu formu i pripisivali sebi, ili je budu bezobrazno svojatali i raspevavali na nedoličan način, koji nije originalan, znaće i sami, osetiće da greše. Sonet ne trpi kopiranje, foliranje, a i ova forma ne leži svima, tako da sam siguran da ću ovde ostati ipak zaštićen u svom sonetnom svetu. U sonetu je toliko mogućnosti koje i sada još otkrivam, tako da za svakog pesnika ima mesta bez prepisivanja.

Igor: Ako ne osete oni, osetiće ljudi, kojima je umetnička poruka upućena. U laži su kratke noge, a posebno u umetničkoj laži.

Inače, šta još, pored spomenutog,  smatraš ličnim zaslugama na polju sonetne forme?

Saša: Ako moja zasluga uopšte i postoji, onda je to verno negovanje soneta i te prastare  forme, u vremenu kada vladaju neukusi u poeziji, kao i prozaičnost stihova, što razvodnjava poetski sveobuhvatni utisak. Moj cilj je spasiti sonet od zaborava, ubrizgati mu još više svežine i konačno postaviti ga tamo gde mu je i mesto, na sam vrh poetske čarolije!

Igor: U svojim delima, na najdivniji način, govoriš, kako su,  umesto robovanju strastima materijalnog sveta, osnovna svrha i smisao života i življenja sadržani u neprestanom razvoju emocionalnog, mentalnog, socijalnog, moralnog i duhovnog, dakle  svega  onoga  od čega je sazdana ličnost čovekova,...Od čega je sazdan čovek. Uz želju, zapovest i nesebičnu ljubav i pomoć Božju, čovek je taj koji stvara svet, identično razmišljamo.

Ali, realnost savremenog života, govori potpuno drugačije, sve više ističući ideale materijalnog sveta, kao vrhovne ideale čovekovog zemaljskog bitisanja.  

Tako, ono što me posebno interesuje, jeste, kako i na koji način, kao neko, čije se poimanje života umnogome razlikuje od većine, uspevaš da balansiraš izmedju sebe i sveta oko sebe?

Saša: Poezija je oduvek bila pokazatelj prave slike jednog društva, kao i njegove svesti, kulture, običaja i prirode samog čoveka. Pesnici su zapisivali istoriju, tragediju, pobede i lomove, sve se nalazi u stihovima, pa čak i Biblija! Živeti u Srbiji i pisati sonete,  štampati knjige, to je kao da vezanih očiju vrhom grafitne olovke sastavljate sonetni retrogradni venac! Pesnici u Srbiji su često na margini, ismejani i odbačeni, a neki drugi ljudi, i njihovo bljutavilo je zavladalo. Odlučio sam još kada sam 2011.godine štampao prvu knjigu, da ne balansiram između društva i sebe. Ako se mogu nazvati pesnikom, onda sam od one sorte koja se drži pera i hartije, a ne modernističkih utopijskih svaštarija. Društvo koje ne prihvata iskonske umetnosti, slikarstvo, poeziju,  i nije društvo, već samo deo kolektivne dubioze i nekulture! Da stavim tačku,... POEZIJA, PRE SVEGA!!!

Igor: Kad si već pomenuo Bibliju, ono što neprestano provejava tvojim rimama opisao bih sledećim – Duhovno, kruna Zemaljskoga bitisanja.

Kakvo je tvoje shvatanje duhovnog segmenta života– da li je to striktno rukovodjenje religijskim kanonima, ili ima mesta i individualnom doživljaju?

Zašto su se ljudi sa ovih naših, južnoslavjanskih prostora,  toliko udaljili od duhovnog i duhovnosti? 

Saša: Tako je. Pišem i duhovne sonete, imaću do 2017. godine i zbirku tih pesama u štampanom obliku. Čovek se sastoji od materijalnog bića, koje je ispunjeno atomima i vodom, a sve naše elemente, naravno da prožima duhovna energija koja dolazi iz nepoznatih sfera. Ta energija sačinjava svaki naš delić, prožima i našu čvrstu materiju (meso, kost), kao i fluid, tečnost, krv. Sve što je u čoveku sadržano, takođe je preplavljeno i duševnim dahom. Duhovni deo našeg bitisanja je i bitniji od onog prizemnog. Svaka bolest počinje i začinje se prvenstveno narušavanjem aure i duhovnog sklada. Gubljenjem harmoničnosti i sprege duša-telo, gubimo i naš čist razum i zdravlje, telesno i duhovno. Vera koja je savršena, daje potpunu slobodu verniku da je upije i konzumira, ispija, svakodnevno, ako se u veri držimo isključivo Božijih i anđeoskih saveta, nećemo imati problema, mada je mnogo toga crkva dodala u veroispovest ne pitajući Boga. Sveštenstvo je samo dodavalo zakone, pravila, pa se čak i obogatilo na račun vernika i naroda. Da napomenem, popovi voze dzipove i imaju ogromne vile i stomake. To im je nekom porukom, telefonom,  Bog dojavio da učine? Poštovati Božiju reč znači živeti sa Tvorcem, i to je već Nebeska stvar, a Nebeska Crkva to zna i da nagradi. Od duhovnog, iskonskog, smo se udaljili jer nam je nametnut materijalni život, kontrola uma i finansija, takođe je televizija sa svojim idiotskim emisijama doprinela tome, naročito u zadnje vreme sa velikim bratovima i farmama, pa onda lošim zabavnim emisijama i filmovima. Čak  decu truju crtanim filmovima koji debilizuju naciju! Sve ovo u nama pravi duhovni haos i mi se onda od Boga oprostimo, a prigrlimo demonizovan svet koji nas razara, a da nismo ni svesni toga. Nekoliko je sačinitelja celokupne svetske nesreće i bezbožništva. Demonstvo, Novac, Moć, Politika, Besmrtnost!  Sve ovo našem duhovnom životu učini štetu koja se kasnije pojavi u obliku bolesti. Šteta je nepopravljiva u pogledu telesnih deformacija, duhovne energije se nekako već nadograde i nadoknade!

                                                

Igor: Nažalost, ali u potpunosti se slažem sa svim ovim što si  izgovorio. (u neposrednom izlaganju, prim. aut)

Sjajno je to, što ni malo ne kriješ lično ogorčenje katastrofalnim stanjem na domaćoj kulturno-umetničkoj sceni. Znaš,...zaćutati pred zlom predstavlja pola propasti onoga, kojim, odnosno, čime je zlo zavladalo.

Rekao si u kontekstu - narodu serviraju, narod truju, decu truju svakojakim destruktivnim sadržajima.

Ali, narod ipak zaslepljeno i sve zaslepljenije prati i upija sve te trivijalnosti i demonizme, kojima ga mass mediji kontinuirano truju. Gde je i šta je istinska umetnost, danas ? - Samo privilegija najužeg kruga ljudi- čini se samo umetnikovih kolega, rodbine i prijatelja, i tu i tamo po nekog zalutalog pojedinca.

U prevodu, budimo iskreni, veliki deo krivice je i na samom narodu. Pa nije nimalo teško isključiti televizor i uključiti mozak, tj. otići u pozorište, pogledati neki dobar film, pročitati neku dobru knjigu...

Ono što je posebno zanimljivo u celoj ovoj priči ogleda se u tome,  da je do samo pre nepune dve decenije, stanje na kulturno-umetničkoj sceni, bilo daleko drugačije, podrazumeva se, u pozitivnom smislu. Pozorišta i bioskopi puni, za koncerte kvalitetne muzike svih žanrova, gotovo redovno se tražila karta više, ljudi su neretko zanemarivali neke druge prohteve, da bi svoj životni prostor oplemenili novom slikom, knjige su se čitale, emisije na televiziji slale su divne  poruke i vibracije svima, od 7 do 107 godina....

Da li je narod za ovako kratko vreme u potpunosti, uspeo da  izgubi ovaj veličanstven dar za uživanje u pravoj umetnosti, i ako smatraš da nije, zašto ga onda neprestano zanemaruje, čak stiče se utisak, ubija ?

Saša : Čovekovo biće je Svevišnji stvorio i to nam govori da smo samim rođenjem već deo velike Tvorčeve umetnosti i kreacije. Nekada se znalo šta je poezija, šta proza, šta je muzika, a šta trice i kučine. Ponavljam, nametnuto nam je sve to preko televizije. Ako na nekoj televiziji milion puta čujete i vidite Karleušu ili neku njoj sličnu, pa i pametan i budala će u jednom trenutku nesvesno početi da pevuši nakaznu pesmu. Mi više nemamo izbora, ili je veoma skučen i mali, na svakoj TV stanici imate poneku silikonsku pevaljku koja guta mikrofon i jede sopstveni karmin. U Srbiji postoje umetnici, pravi, koji niti su na televiziji, niti su plaćeni, niti nagrađeni. A i oni koji su dobijali velike nagrade u Srbiji, dobili su ih preko političkih veza, bratskih loža ili ostalih pacovskih kanala. Ovde je sve lako shvatiti, postoji samo DIL! Umetnost je mrtva jer nije podržana od Države i nije finansirana dovoljno. A na čelu biblioteka, kulturnih ustanova i ostalih značajnih mesta više nisu pošteni kazatelji umetnosti, već političke produžene ruke, dandare i jajare! Narod je takođe kriv jer se ne brani od neukusnih izliva umetnosti, muzike, knjiga. Sve u svemu, na dnu smo kulturne lestvice i teško ćemo se maknuti odatle sve dok se ne razbudimo i ne odjurimo televiziju i kanale koji truju! U zadnjih dvadesetak godina se stvar pogoršala i sada je lek jedino stara, prava muzika, davno pisane knjige i programi koji su edukativni u smislu traženja pravih umetničkih staza i užitaka!

Igor: Svojevrstan problem predstavlja tek literarna umetnost.

Zanemarimo tu oligarhiju, tzv. režimskih pisaca, koji pišu, a da ne znaju ni sami  šta pišu. Za mene su oni duboko nesretna bića. Džaba im sav novac, i sve nameštene nagrade i sva moć na kulturnoj sceni, kada iza sebe neće ostaviti nikakvih značajnih dela. 

Naime, ono što doživljavam glavnim problemom savremene srpske književnosti, to je čitava bulumenta novih estradnih  pisaca, iz čijih se dela  vrlo lako može zaključiti  da ni školsku lektiru nisu revnosno čitali,...Centralnu tematiku njihovih nazovi romana, čini izmišljanje tople vode, o lepoti, zavodjenju, poboljšanju seksualnog života,.. a u poslednje tri-četiri godine posebno su popularne biografije estradnih droca, u kojima govore o tome gde su putovale, šta su jele i koliko su ljubavnika imale.   

Takvi imaju „cenjeno estradno ime“,  jaku političku, a neretko, mafijašku  zaledjinu, pa samim tim i laku mogućnost da objave i medijski isprate svoja dela,...upravljaju tržištem i drže monopol nad  njime.

Interesuje  me tvoje vidjenje savremene domaće književne scene (Srbije  i regionalnih, južnoslavjanskih zemalja prim.aut) ?

Reci mi kako, vi, pravi umetnici- pisci, uspevate da se izborite u jednom ovakvom talogu kulturnog ništavila,... da objavite  svoju knjigu, kao i da se za vaš rad, koliko- toliko čuje?

Saša: U pravu si. Naznačio sam da se sada preko mafije i politike u Srbiji postaje i uspešan književnik, odmah vam uguraju u ruke mikrofon, i lupanje na opšte veselje počinje. Ništa ovde više nije neukaljano. Imate časopise koji objavljuju samo zatvoren krug autora, koji verovatno i plaćaju da bi im pesma bila štampana, pa onda imate antologije, za koje takođe mora da se da određeni novac, a kvalitet je u sunovratu zapostavljen, svi pisci koji su isplivali na površinu putem loših medija i neukusa, brzo će i biti zaboravljeni. Da napomenem, neukusa je bilo uvek, ali kada se kristališu stvari ostanu samo biseri na površini, i to me raduje i daje volju da idem dalje i da se borim, iako sam prilično usamljen u svemu tome. Često se i nasmejem kada pogledam delove nekih romana koji su recimo pisani po španskom šablonu, a da ne zapostavimo i to da nama ta šema pisanja i ne leži baš najbolje, kao ni čitanje istih. Ovako, da razjasnimo, sada su umetnici postali potkupljivi, a oni kritičari i ljudi koji sede u žirijima su postali, ne potkupljivi, nego alavi na novac, tako da smo tu gde jesmo, dno dna.   

Igor: Fakat je da je kod svakog, profesionalnog umetnika, ljubav prema umetnosti, glavni pokretač njegovog umetničkog delovanja. No, biću realistično banalan, te reći -  barem za sada, novac predstavlja jedino sredstvo, kojim se obezbedjuje egzistencijalna ravan života.

Da me ne shvatiš pogrešno, naravno, da ne mislim kako novac treba, štaviše sme, da bude glavni motiv profesionalnog umetničkog delovanja, ali, sama ova sintagma, jasno ukazuje na to, kako bi, profesionalnom umetniku, novac, trebalo da dodje, kao nešto sasvim prirodno, logično, normalno,... tj. kao jedan od relevantnih segmenata satisfakcije za njegov rad. 

Može li od pisanja i uopšte od umetničkog delovanja, da se, makar, izbori, za puko preživljavanje? 

Saša: Naravno da ne. Života od pisane reči u Srbiji nema, sem možda kod par autora koji se ne skidaju sa televizije i guraju vam knjige u krilo sa malih ekrana. Prvo, na ovim prostorima narod nema kulturu kupovine knjige...jer, pre će kupiti burek. Kada se štampa knjiga, novac prvo date u štampariju, pa za distribuciju tiraža, onda za podmićivanje knjižara, da bi vam knjigu prodavali, a piscu na kraju ostane za klot pasulj. Pisati poeziju u Srbiji i očekivati zaradu je besmisleno, mada svoje knjige prodajem, a nekima koji mi budu simpatični i poklonim. Sve to je zanemarujuće, a prodaja knjiga najbolje ide na promocijama koje su u mom slučaju i posećene, tu se knjiga najbolje plasira i proda. U moru knjiga koje se štampaju svake godine u Srbiji, bez ikakve kontrole, teško je plivati i nositi se sa nasrtljivim ljudima. Da kažem konačno, ovde od knjiga hleba nema, nagrade obično stignu prekasno, one prave, i to je prava izoštrena slika sveukupne nakaznosti sistema.

Igor: Apropo ovog - „nagrade obično stignu prekasno..“ iskoristiću da se pohvalim ličnom morbidnom revolucionarnošću. Naime, vodjen primerima velike slave, koju su posle smrti doživele  mnoge umetničke legende, svojevremeno sam u svojim kolumnama i blogovima, više puta napisao, kako u našoj umetnosti, postoje zapravo samo dva nakaradna marketinška poteza, a to su smrt i politika.

Danas, vidim da mnoge estradno-režimske zvezde, kada ih uhvati kakav profesionalni bedak,  sa velikim ogorčenjem govore identično, naravno,  u prilog ovom prvom, pošto politiku, kao njegov uzrok, ne smeju da spomenu, iz opravdanih razloga.

No, ko im je kriv, sami su birali takav nečasan put. Jedno je od iskona sigurno: Kakav god da je – život nema cenu. Onaj od gore vidi sve, i svako na kraju požanje onako kako je posejao. Zato, najvažnije je ostati čist pred Bogom i sobom.  

Nego, je li ti ikada palo na pamet, da,  poput mnogih kolega, pesnika, počneš da pišeš tekstove za izvodjače popularne muzike?

Saša: Imao sam nagovore u tom smislu. U jednom trenutku sam i počeo da se ozbiljnije bavim tom temom, a kada sam ušao u materiju i tematiku, srž, ubrzo mi se sve smučilo i odustao sam od te zamisli i nagovora. Sonetista nikako nije predodređen, ili bar nisam ja, da se bavi takvim stvarima. I još nešto, novac koji bi možda i došao verovatno bi pomutio moj rad, a to neću žrtvovati nikada. Već sam dovoljno uložio u sonetnu nauku i držim se toga. Novac je samo sredstvo, nikako konačni cilj!

Igor: ,, Novac je samo sredstvo, nikako konačni cilj!,,  Izvini, ali jednu ovakvu misao, nije na odmet  ponoviti i beskonačno puta.

Da li je izvodljivo da se, recimo jedan sonet prepeva i/ili na neki drugi način obuče u ruho džeza, etno jazza, popa-a, a da ne izgubi svoj smisao i svoju lepotu, a možda i da poprimi ili dobije neke,  još uzvišenije dimenzije?

Saša: Sonet je mrtav ako u njemu ne postoji melodija koja ga vaznese, uz ritmičku nadogradnju i čulne finese, sonet postaje ne samo pevljiv, već je i poželjno da se njegov recitat radi uz pratnju instrumentalne podrške. Tada sonetni biser zasija još jačim svetlozarjem i zablešti pred slušaocem. Pesme velikog Milana Rakića su ispevane, mislim da su i soneti. Rimovana poezija koja je milozvučna i naročito pisana u deseteračkim ili dvanaesteračkim slogovima u svakom slučaju može biti pevljiva u određenim muzičkim žanrovima, neka to recimo baš i bude pop-sonet!

Igor: I da zaokružimo ovaj deo našeg razgovora o dekadenciji, ili, bolje rečeno  demonizaciji, ili možda najbolje rečeno -  mrtvilu naše  kulturno umetničke scene.

Po tvom mišljenju, postoje li, i koji su to načini da se prave umetničke vrednosti približe i postanu deo naših kulturnih i estetskih potreba,...da uživanje u pravoj umetnosti  postane  deo naše svakodnevice?

Saša: Narod sam mora odabrati šta želi! Tako da je i narod kriv za svoje stanje. Užasavam se kada vidim devojčicu od 15 godina, koja peva utopijske pesme raznih neukih kvazi pevačica, bez talenta. A kada vidm da neko čita nazovi knjigu Tajne srpskog dzet-seta, onda se zaista zapitam ko je ovde lud??? Narod se sam mora okrenuti iskonskim umetničkim vrednostima, roditelji decu neka vode u bioskop, a ne u ćumeze sa brzom hranom. Buditi svest kod čoveka je oličenje zdrave umetničke i životne sredine. Sami se moramo odreći nezdravih vrednosti i plasirati sebi i drugima na tacni bar prstohvat kvalitetnih programskih šema. Spas je u istraživanju i traganju za odgovrajućim umetničkim zadovoljstvima i čulnim nadražajima i ushićenjima!

Video prezentacija soneta  "Kosovka Devojka"

Igor: Promocije tvojih knjiga pravi su praznik za sva umetnička čula. Brižljivo je osmišljen svaki segment, počevši od marketinške kampanje, preko vrlo ukusno i kreativno uredjenog ambijenta, pa do samog programa, gde je prezentacija svake tvoje pesme, propraćena  adekvatnom muzičkom i vizuelnom podlogom.

Da li je njihova zamisao i koncepcija isključivo plod tvojih ideja?  Uvažavaš li mišljenja ljudi koji ti pomažu prilikom njihove realizacije? I naravno, ono nezaobilazno - koliko je truda, vremena, novca i strpljenja potrebno, realizovati ih?

Saša: Biću iskren, ja u promocijama nemam baš mnogo udela, uglavnom ih osmisle drugi ljudi koji to znaju bolje od mene. Narednu promociju u Kragujevcu organizuje i radi Sanja Živković, mlada i talentovana spisateljica i radnica u kulturi. Video zapise, sajtove, blogove i korice za knjige, kao i unutrašnje uređenje knjiga radi druga osoba, ja tu jedino napišem sonet, a onda nastupaju drugi koji mi pomažu. Za realizaciju pesničkg dela i tvorevine je potrebno onoliko truda koliko može stati u pesnički život i srce, znači do kraja života. Neprestano se mora nadograđivati i usavršavati svaki segment kako bi utisak na čitaoca i publiku bio jak. A novac, šta je to u poeziji? Nešto se uloži u štampanje knjiga, u promovisanje, neki deo se vrati i to se tako okreće u krug.

Igor – Pa u to ime, da iskoristimo priliku i uputimo veliki pozdrav i sve pohvale tvojim cenjenim saradnicima.

Međutim, osećajući sjajnu, vrlo izraženu melodiku i slikovitost u tvojim sonetima, koji, jednostavno, iziskuju još muzike i slike, i slušajući te kako izražajno i do same srži doživljeno recituješ svoje sonete, ubedjen sam, kako u tebi „čuči“ dar za još neku vrstu kreativno-umetničkog izražavanja. Potvrdi mi vlastito ubedjenje ili pokušaj da me razuveriš? J

Saša: Uvek sam osećao jaku želju da se iskažem, imao sam utisak da će mi glava eksplodirati ako sve te reči ne izbacim iz sebe, onda se desila poezija i malo mi je olakšala pritisak, mada je još uvek čitava lavina reči u meni koja čeka izliv, osećam da sam još uvek ostao nedorečen, naravno vreme je tu ispred mene, pokušaću da se ostvarim u svemu tome kako bih olakšao pesničkoj duši. Imam nekada jaku želju za vajarstvom ili obradom drveta, nekog materijala, ali to još uvek nisam sproveo u delo, što ne znači da neću. Za sada mi je sonetna tehnika na prvom mestu i trudim se da je usavršim i postanem jednom majstor soneta i te prefinjene tkanice reči.

Igor: Kako reče jedan umetnik, talenat je kao nesreća, nikad ne ide sam.  

Od srca ti želim, da se ostvariš u svakoj vrsti umetnosti za koju poseduješ talenat!

Samim rodjenjem, Gospod  je svakom od nas podario na sijaset talenata, a većina ih iskoristi tek onoliko, koliko je potrebno za, manje-više, uspešno delovanje na polju njihovih glavnih profesija, i eventualno, u cilju kakvog hobija, kada im, i ako im uopšte, vreme to dozvoli. S koje god strane da okrenemo, suština je ista - Život u ovom, nakaradnom, satanističkom svetu i vremenu, u kojima su materijalne vrednosti sve i svja, centralne vrednosti zemaljskog bitisanja, od većine ljudi brutalno zahteva da žive po pravilu „vreme je novac“, i na taj način od njih pravi mediokritete, klasične robove, sluge Satanine.

Ali, na nama, umetnicima je da menjamo taj satanistički svet i to satanističko vreme. Zar ne?

Saša: „Vreme je novac“! Upravo te reči su nas i dovele na rub moralne i duhovne srozanosti i klonuća. Kada štampam knjigu, ljudi iz okruženja prvo pitaju koliko me sve to košta. Niko ne pita kako sam došao do ideje i inspiracije, svakoga zanima samo koliko ću štampanje platiti, a kasnije me pitaju koliko sam knjiga prodao i zaradio! Takve komentare smatram za niske ljudske porive i takođe nerazumevanje književnosti. Talenat treba razvijati u pravcu koji će opravdati Božansku umešanost u naše moždane sposobnosti. Knjiga je delo koje ostaje iza pesnika i svedoči o njegovom životu, emociji i  stvaralačkom nadahnuću. Smrt briše jednim pokretom naša truležna tela, ali reč,...reč ostaje da posvedoči naše bitisanje na zemlji. Samo reč na kraju opravda životno postojanje! Reč je neuništiva! Umetnik je prijemnik pozitivne energije iz viših sfera. U umetniku se kanališu nebeske čestice koje dovode do naboja i stvaranja slike, knjige, muzike...Neka satanističkog sveta, mi trebamo ići mimo njega, nekom svojom stazicom, koja će nas odvesti tačno do izvora energije, koja na kraju prožima svaku ćeliju i um umetnika.

Igor: Nisi optimista po pitanju kulturno-umetničke scene Srbije, a uključujući i to, da, kao i svaki umetnik želiš da pošalješ poruku, iskazanu tvojim stvaralaštvom, što većem broju ljudi, voleo bih da znam - Imaš li u planu da svoje predivne sonete prezentuješ i izvan granica Srbije, i regionalnih zemalja? Na primer Italija, iz koje je i ponikao sonet...

Saša : Da, Italija je kolevka soneta, ali tu postoji problem prilikom prevoda soneta jer se gubi rima kao i srž pesme, nije lako prevesti sonet, a da on ostane netaknut i neoštećen. Kaže se da prevodilac daje nov glas velikom pesniku! Ogroman je rizik da taj novi glas, koji prevodilac tka kroz pesmu, upravo ne uguši pesnika i ne upropasti umetnički efekat soneta. Svaki prevod je veliko odstupanje od originala i gubljenje na kvalitetu. Rizik da se poezija uništi je jako prisutan. Kada se čitaju prevodi tačno mogu da se osete gubljenja u pesmi, lomljenje emocije i ritmička napregnutost, što čitaoca udaljuje od stvaraoca dela. Naravno da prevodi moraju postojati, ali treba biti pažljiv u odabiru radova.

Igor: Kako nijedno zlo ne traje večno, poput svakog optimiste, gajim veliku nadu, da će na kulturnu pozornicu, kao uostalom i na sve druge relevantne pozornice ove naše Srbije, kad tad izaći pravi i veliki ljudi, kao sto si ti, i stvoriti put nekim smislenim, kreativnim, humanim i pozitivnim horizontima življenja.

Saša, hvala ti na izdvojenom vremenu, na vrlo iscrpnim i živopisnim izlaganjima, a iznad svega,  na divnim i oplemenjujućim stihovima i rimama.

Za kraj, ako si voljan još jedno pitanje i jedna molba-

Pitanje glasi: Pored maksimalne predanosti pisanju i umetnosti, šta je još to što te čini sretnim i u čemu uživaš?

...A molba: Pogađaš već, da nam prirediš užitak u sonetu, koji smatraš ličnom kartom svog dosadašnjeg stvaralštva.

Saša: Pored poezije i sonetarenja uživam i u ljubavi prema ženi sa kojom sam, i kojoj sam posvetio sto soneta i narednu zbirku poezije Sonetni zvukovez, koju sam ispisao čistim i emotivnim notama i lirskim ljubavnim nijansama i sazvučjem. Nadam se da će ta zbirka ljubavne poezije na pravi način doskočiti svim drugim rušilačkim nagonima u srpskoj književnosti! Ne znam da li mi je ovo najbolji sonet, ali on se nekako lepi za temu pa ćemo njega i objaviti, zahvaljujem se!

LEPOTA

Nedohvatna tajno, visosti nebeska,

ti zatapaš dušu najfinijim pićem.

Upija te žena, kao farbu freska,

iz kosmosa kaneš vrhunskim užićem.

Dražesna lepoto, silo vitostasna,

devojačkom kožom raskošnom se propneš.

Planduješ u devi, krhka, miloglasna,

ćućoriš u srcu, pa u oči popneš.

Studene zagreješ, kroćene uzdižeš,

bitišeš u telu, sred krvnoga slapa.

Zvezdani prah licem đinđuvama nižeš,

britki vid pred tobom milinom rastapa.

Uz tvoje napitke razbukte pijanstva,

zaljubljene kliču klice čovečanstva!

Dragi moji čitaoci, siguran sam da smo vas, Saša i ja, makar na trenutak odveli u neke daleko lepše sfere postojanja.

Obećavam da će ovakvih trenutaka biti što više, jer u ovoj, po svim segmentima, raspetoj Srbiji,...u njenom apatičnom društvu potpuno iskrivljenih vrednosti, smatram da je umetnost sa svojim bogatim darovima, jedino što može da nas emocionalno, misaono i duhovno prosvetli i tako naše živote učini smislenijima i bogatijima. Predajmo se njenom veličanstvu, PREDAJMO SE ŽIVOTU! 

Želim vam svu sreću ovoga sveta, i šaljem vam mnogo toplih pozdrava!