Prelistavanje štampe: Ciljevi 5.oktobra nestali ubistvom Zorana Đinđića

Prelistavanje štampe, predstavlja potpuno novi format, u oblasti internet medija. 
U ovoj rubrici, komentarisaću po jedan novinski članak,  zajedno sa još nekoliko, meni dragih gostiju

Danas komentarišemo članak, pod naslovom - Ciljevi 5.oktobra nestali ubistvom Đinđića

Zoran Đinđić je bio jedini junak 5. oktobra. On je sve zamislio, organizovao, napisao... 5. oktobar je poražen ubistvom Zorana Đinđića i dolaskom Vojislava Koštunice na vlast - rekla je juče za “Blic” Vesna Pešić, jedna od ikona građanske i političke borbe protiv Miloševićevog režima i autorka knjige “Divlje društvo” u kojoj se analizira 5. oktobar.

Ni trinaest godina nakon rušenja režima Slobodana Miloševića ne smiruju se polemike oko toga šta je taj datum značio i ko su bili njegovi heroji, a ko je bio na suprotnoj strani.

Demokratska opozicija Srbije i vizija nove Srbije imala je neprijatelje u samoj sebi. Vesna Pešić kaže da je cilj 5. oktobra 2000. godine bio, pre svega, rušenje režima Slobodana Miloševića i povratak izolovane Srbije u međunarodnu zajednicu, a da je modernizacija Srbije, pre svega bila politika Zorana Đinđića.

- Prva dva cilja su ostvarena, treći je poražen dolaskom lidera DSS Koštunice na vlast i sprovođenjem njegove nacionalističke politike, politike kontinuiteta sa srušenim režimom.

Međutim, postojali su i dugoročniji ciljevi 5. oktobra. Program reformi političkih, ustavnih, ekonomskih obećanje da će biti otvoreni tajni policijski dosijei, da će biti objavljeni tajni dokumenti o tome kako je za vreme Miloševića vođena spoljna politika.

Ništa od toga nije urađeno, a glavni akteri 5. oktobra danas nose senku odgovornosti da su izneverili obećanja i da su se osramotili. Sa izuzetkom nekolicine, akteri 5. oktobra, lideri DOS-a, danas su ili u opoziciji ili van politike.

Srđa Popović, jedan od lidera pokreta Otpor, danas takođe van politike, slaže se sa Pešićevom da je Zoran Đinđić jedini junak 5. oktobra.

- Đinđić je jedini među nama položio svoj život za te ideje. Međutim, znam da je za sve aktere tog događaja važilo to da su tog dana mislili na svoju decu, a ne na sebe. Moglo je svašta da se dogodi.

Bilo je vesti o tome da se mnogu naoružani ljudi spremaju da nas napadnu, Pavković je izveo tenkove, a svi koji su učestvovali bili su spremni da polože svoj život za ideju.

 Po mom mišljenju, svi su pomalo junaci 5. oktobra - rekao je Popović.

Izvor: Blic

Igor Vlahović Igor:  

                                                        Kratak predgovor

Uz dužno poštovanje njenoj želji da Srbija krene nekim lepšim putem, izjave G-dje Vesne Pešić ne komentarišem, budući da, u želji i borbi za taj lepši put, samo mentalno limitirana osoba može da stane uz udbaša i masona Draškovića, udje u redove sektaško-narkomanske stranke LDP,  podrži predaju srpskih teritorija, i pritom, izdajnika Ivicu Dačića uporedi sa jednim De Golom.

Srđa Popović, Otporaš,...? Sada???

Takodje, neću se baviti ni likom i delom Zorana Djindjića, iz poštovanja, koje, kao svaki homosapiens imam prema njegovoj porodici, bez obzira na to što je bio jezuitski pitomac, i što je njegova vesela udovica Ružica, danas jedan od najbogatijih gradjana raspete Srbije.

Tog 5.oktobra 2000. godine, svrgnut je jedini državnik u srpskoj istoriji XX veka, koji je imao viziju o Srbiji, kao slobodnoj državi, i beskompromisno, hrabro sprovodio svoje ideje i zamisli u delo. Narod Srbije zajahala je Zapadna demo(n)kratija, na prosti srpsko-partokratski način.

U prevodu, reč demokratija, znači vladavina naroda.

Pa tako, ako su oličenje demokratije Čeda Narkoman Jovanović, Vuk Udbaš Drašković, Nenad Autonomaš Čanak, Mladjan Baron Minhauzen Dinkić, Velimir Gegula Ilić, Boris Idiot Tadić,…ili drugim rečima neradnici, koji preko politike, kradjom i otimačinom od Srbije i nas, njenih gradjana, zgrnuše silne novce, dovedoše nas do samog ruba ljudskog postojanja, a pored toga skloni su špijunaži, agresivnom ponašanju, nasilju, alkoholu i/ili narkomaniji, onda bolje da smo klonirali, trenutno vrlo popularnog, turskog vladara Sulejmana, jer za bolje, očigledno nismo ni bili.

Da stvari budu još tragičnije,... i danas, kada egzistencijalna beda preti da uništi i ovo malo što je od Srbije i nas, njenog naroda, posle njih ostalo, oni su u politici…U Skupštini ili pak Vladi, oni su, i dalje, na slobodi.

Da stvari budu još tragičnije,…ne bi bili na slobodi!...da im to nije dozvolila, aktuelna, samoproklamovana spasiteljska vlast.

Da stvari budu još tragičnije,…ta aktuelna, samoproklamovana spasiteljska vlast, takodje poltronišući Zapadnoj demo(n)kratiji, zarad ostvarivanja ličnih koristi, uvlači nas u još veću egzistencijalnu i nacionalnu bedu, a upravo je zahvaljujući, G-dinu Miloševiću i G-dinu Šešelju, uletela u političke krugove, pravo iz pelena.

Da stvari budu još tragičnije,...najveća krivica je na nama, običnim, gradjanima Srbije, time što u svom, sve dubljem bezdanu postojanja ljudske vrste, ćutimo i trpimo,...Neki zbog toga, što još uvek veruju u njihove, bajke, i ugledani na njih, gledaju samo na to, kako da zbrinu svoje zadnjice, neki, tj. većina, zbog toga, što više ni u šta ne veruju, a neki, tj. manjina, zdravorazumnih, jer nikako ne mogu da se slože, i mirnim demonstracijama i protestima, povedu sve nas, da celokupnoj, Zapadnoj demo(n)kratiji, na prosti srpsko-partokratski način VEĆ JEDNOM KAŽEMO KRAJ.

Alo moji Srbi, jesmo li  emocionalno, toliko otupeli, jeste li razum u potpunosti izgubili, jesmo li postali apatični samoživci, satanine sluge!?

Ako postoji, još  onih, kojima je istinski stalo do kol’ko- tol’ko normalnog života, samo ću reći - Pokajmo se kolektivno, jer to je jedini put, koji nas može izbaviti od grehova, koje smo počinili tog, mračnog 5. oktobra,…Od grehova, koje smo počinili, tog, mračnog 5. oktobra, jedni u neznanju, drugi u alavosti, treći u vidu dopuštanja prvima i drugima da čine grehove.

Spoznajmo sopstvene, predjašnje i sadašnje greške, pokajmo se, krenimo putem njihovog iskorenjivanja.

Neće nama pomoći ni Evropska Unija, ni Rusija, ni Emirati, ni Kina, ni Turska, niti bilo koja druga sila, dok sami ponovo ne počnemo da osećamo, više da mislimo, da učimo, kulturno i duhovno se uzdižemo, da delamo, da vladamo. 
Da se složimo, i bez ikakve bojazni pobunimo, protiv svega što nas je mučilo, i što nas muči...Da jačamo svest o značaju našeg, srpskog sela, domaće proizvodnje, trgovine, domaćeg turzima, domaće ekonomije, i naravno, da delujemo u tom pravcu...Da ne dozvoljavamo da nam uzimaju naše teritorije...Da gradimo svest o značaju porodice, obrazovanja, očuvanju kulturne tradicije, novih, pozitivnih kulturnih stremljenja...Da se duhovno nadgradjujemo, da se molimo, čuvamo naše svetinje...

Da polako postajemo sobom zadovoljni, ali i drugima, bez obzira na etničke, verske i druge razlike, uvek potrebni. Da bezuslovno dajemo i dobrom se nadamo. 

Da se složimo, i bez ikakve bojazni pobunimo, protiv svega što nas je mučilo, i što nas muči...Pred nama je samo jedno – Spasiti sebe, svoj narod, i svoju Zemlju! 

P.S. Iz celokupne priče o petooktobarskom zlu, partokratiji, zapravo zlu od današnje srpske političke scene, izuzimam, G-dina Vojislava Koštunicu i pripadnike njegove stranke DSS, koji su duboko dokazali svoje dobre, državotvorne namere, nažalost iskazane na tom, paklenom, petooktobarskom putu, pripadnike SRS-a, uz želje da se G-din Vojislav Šešelj, etalon PRAVA I OSEĆAJA ZA PRAVDU, što pre, vrati svojoj Srbiji, iz haške tamnice, i donekle G-dina Vuka Jeremića, pred kojim je, još mnogo truda i vremena, da dokaže svoje naziruće, dobre namere. 

Radmila Samardžić - istaknuti bloger, zamenik urednika portala Novi Front, društveno-politički aktivista iz RS:

Peti oktobar bio je zamišljen kao pobjeda demokratije i demokratskog režima u Srbiji, što se u tom trenutku i desilo, ali samo u tom trenutku, jer pogledajmo dokle je ta priča danas došla. 

Demokratija  je nastavila svoju egzistenciju, danas su sve političke snage u Srbiji  navukle plašt demokratije, ispod kojeg se bore samo za svoje lične i stranačke interese.

Ono što je očigledno, jeste da je nakon ovog procesa demokratizacije društva, jedino SRS dr Vojislav Šešelj, ostala  jedina partija dosljedna svojoj ideologiji i zbog toga i trpi golgotu većine, koja se okrenula protiv svoje zemlje i protiv svojih izvornih načela.

Da li se predstavljali kao demokratska opcija, patriotska, proevropska, liberalna... potpuno je postalo nebitno, jer u praksi svi ostavljaju isti trag. Ono što je danas najveći poraz države Srbije jeste što doživljava potpuni krah na svim poljima pod upravom režima koji čine zapadne sluge.

Možemo osuđivati Đinđića za iste grijehe, možemo mu pripisati i zasluge, po meni, najbitniji je ovaj trenutak, bez osvrta na prošlost, a to je činjenica da je i 5. oktobar i država Srbija doživjela, i nažalost, doživljava jedan od svojih najvećih poraza.

Od kršenja Ustava, odricanja dijela teritorije, narušavanja tradicionalnih i nacionalnih vrijednosti, do potpunog ekonomskog, privrednog i socijalnog kraha.

Slobodan Josipović - osnivač Inicijative za formiranje Pokreta mladih Srbije i istaknuti aktivista URS-a:

Peti oktobar je svakako istorijski dan za Srbiju, završila se jedna era i počela je druga. Zamisao je bila dobra ali je u startu napravljeno puno grešaka. Sama koalicija DOS bila je sačinjena od 18 stranaka, čiji su lideri zastupali različite stavove. 

Bilo je tu i republikanaca i monarhista, i samim tim je ta koalicija bila osudjena na propast. 

Mnogi od njih su bili svesni da im je to jedina šansa za lični uspeh i promociju i tu je nastao problem. 

Po mom mišljenju, jedino koji su radili u interesu gradjana, su Zoran Djindjić i Mladjan Dinkić. Prvi je ubrzano vodio Srbiju ka EU, a drugi je uspeo da stabilizuje dinar i zaustavi inflaciju. Nažalost, Zoranov put je zaustavio pucanj 12. marta 2003. godine, a Mladjana su svake godine po medijima povezivali, neosnovano, za razne afere, kako bi mu oborili popularnost. Srbija je 12. marta 2013. god., do dolaska Vučića na vlast, stangirala.

Danas se Srbija vraća na pravi put, ali postoji još jedna prepreka koju treba zaobići na tom putu, a to je Ivica Dačić. 

Raduje me što danas Aleksandar Vučić nastavlja politiku Zorana Djindjića, i što se u mnogome slaže sa politikom Mladjana Dinkića. Iskreno se nadam da će posle vanrednih parlamentarnih izbora, koje očekujem na proleće, ova dva čoveka, Vučić i Dinkić, Srbiju povesti jos brže ka EU i saradjivati sa celim svetom, i da će za vreme njihovog mandata Srbija postati punopravna clanica EU.

Danko B. Marin - pisac, pesnik, satiričar, aforističar, novinar-publicista:

''The Great 'DRUGOSRBIJANSKA' Swindle”-Posle bitke svi su generali, posle 5. oktobra svi smo politički analitičari, ali svi su i gubitnici! 

Građani su nezadovoljni zbog degradiranja u presiromašne trećesvetske podanike, dok se novonastaloj političkoj eliti višestruko sveti to zauzimanje nezasluženih funkcija, kojima nikad neće dorasti po svojim ličnim sposobnostima....Verovali ili ne – javio se, postoji snažan mit o mučeniku, o svrgnutom Slobodanu Miloševiću!? 

Građani otvoreno pokazuju nezadovoljstvo, pokazuju nesposobnim novonastalim elitama : otpor! „Otpor“ pukovnika SAD sad ima veliku kontratežu, koja tinja i ne može biti zaustavljena  patetičnim akcijama komičnih  vlastodržačkih&ostalih politikanata, tu ni vrhunski spin doktoraj ne može pomoći! Ostareo lav u Lafontenovoj basni dobija od životinja razna poniženja kao čin osvete, od osvete magarca najviše strepi:“O, to je odviše!Tvoj udar podneti, to nije jedared , već dvaput umreti!“ Domaće  tj. drugosrbijanske magarčine učiniše da umrli, od međunarodne zajednice, ubijeni lav ne umre! Njaču nam „srpske“ magarčine&magarkinje, uz ukrašavanje gebelsovskih medije, ali Radio Slobodna Evropa je objavio izjavu Majkla Hadsona o preko 50 milijardi $, kojima treba ući u trag! 

Logor smrti, Srbija funkcioniše ali domaći kapoi su se ugradili kao da su oni apsolutni gospodari, zar toliko drugosrbijanski viši degenerici ukradoše? 

Odavno je prošao revolucionarni 5. H , novi se sprema   možda kao evolucija, ali će morati biti mnogo, mnogo...

      

Mario Milovanović - istaknuti bloger, funkcioner Komunističke partije Srbije:

Zoran Đinđić jeste junak samo je pitanje čiji je on junak? Za koga i u čijim interesima je radio? Šta je bio stvarni cilj pritiska na Miloševića? Zašto je Koštunica skoro poistovećen sa Miloševićem? Šta kaže statistika na sve to? 

Veoma je to opširna tema za raspravljanje. 

Iskreno mislim da je Đinđića od smeštanja u isti koš sa ostatkom revolucionara spasilo upravo to ubistvo, pa sada može da se diskutuje na tu temu. 

Jedini cilj petooktobarskog puča, organizovanog i finansiranog iz inostranstva, je bilo postavljanje marionetske vlade u Srbiji i ništa više. Vlade koja će sve više zaduživati Srbiju, i tako ispunjavati svoj udeo u rastu svetskog duga i održavanje svetske kreditne ekonomije u životu. 

Činjenica da Koštunicina vlada, ne samo da nije uzimala kredite i zaduživala Srbiju, nego ih je još i vraćala i smanjivala javni dug, što je najveći smrtni greh savremenog korporativnog sveta, i kažnjava se ili političkim ili fizičkim ubistvom.

Istorija će pokazati ko je ko. Ima vremena. Veličanje Đinđića je lako, pošto je mrtav i nedorečen. Ne zna se potpuno njegova prava uloga, ali se iza njega još uvek kriju baš ti što ga veličaju. Rezultate petog oktobra dobro znamo. Smenjen je Milošević i vraćena je Srbija u međunarodnu zajednicu, ali setimo se da je i Kraljevina Jugoslavija potpisivanjem trojnog pakta uključena u neku međunarodnu zajednicu, samo je pitanje koju. 

Od prosperiteta nema ništa, niti će biti u skorije vreme, jer im nije to cilj.