Otvoreno pismo ministarki Slavici Djukić Dejanović – Sve se vraća, sve se plaća

Piše: Igor Vlahović Igor

Poštovana Gospodjo ministarka, Slavice Djukić Dejanović

Još od 5.oktobra 2000.godine, kada su domaći izdajnici srušili Vašeg bivšeg saradnika i našeg predsednika, Slobodana Miloševića, kako bi zlikovcima sa Zapada, otvorili put ka kolonijalizaciji srpskih teritorija, polako, a zatim sve brže, gubio sam poverenje u srpsku politiku i političare. Da budem iskren, do maja meseca prošle godine, i gajio sam nekakvu nadu...Ali, opet Jovo nanovo,...Svakodnevno gledajući kako beda, ne samo da je ostala tu gde jeste, već sve ubojitije obuzima ovu sklepotinu, u kojoj životarimo, vegetiramo, ili jbg šta već, sada, apsolutno mogu reći, da sam definitvno izgubio svaku nadu, i neprestano sebi postavljam pitanje, da li se više, uopšte, vredi boriti za život u sklepotini Srbiji?

Ne, G-djo Slavice, nema nikakve potrebe da, kao psihijatar, na osnovu izrečenog, razmišljate, da sam malodušan, melanholičan, depresivan, apatičan, i sl.Ne, samo sam realan prema životu i svetu koji me okružuje, za razliku od Vas, koja, ma kol’ko se, možda trudila, da bude realna, to očigledno ne može, jer joj se, kao političkom slugi i gramzivcu, može da radi na nekoliko radnih mesta, putuje i zabavlja se, reklo bi se gde hoće i kad hoće, kupuje najskuplje stvari, ili da ne dužimo, uživa u svom materijalno bogatom životu.

Odavno Vas, G-djo Slavice, kao i više od 90% Vaših kolega, zabole dupe za uništene srpske teritorije, a posebno za bedan narod, koji, na njima životari, vegetira, ili jbg šta već.

Da vas zanima, da imate makar nečeg ljudskog u sebi, ne bi nam tako grozno bilo,...Ah, kako je glupo ponavljati se u govoru, ali, rukom krvavog političkog dželata, ubijenim ljudima, samo je još ostao glas, koji se sve više slama, gubeći se u provaliji ništavila od ovog života u neživotu.

Ne znam da li me razumete, G-djo Slavice, tj. da li, kao jedan od glavnih aktera ove tragedije života na uništenim srpskim teritorijama, uopšte, možete da me razumete,... 
Samim tim, razmišljam, zašto Vam se uopšte i obraćam,... Koliko sam samo puta počeo, pa odustao, vodivši se mišlju kako su moje reči, fraze i rečenice satkane od emocija, tih najdivnijih bisera čovekovog postojanja, a biseri se, kako znamo, pred svinje ne bacaju.

No, kako se protiv emocija, nikad, nikako i nipošto, ne može, plač, koji me obuzima, svaki put, kada pročitam neki tekst, čiji je glavni junak, naš andjeo Tijana Ognjanović, koja je, svojom mukom zemaljskom, ovako apatične, uspela da nas ujedini, i vrati nam, to davno zaboravljeno, osećanje pripadnosti ljudskoj vrsti,...zatim sećanjem na, u proteklih 6 godina, stradanje, čak 60-oro drugih andjela,...i naposletku, tom, svakodnevnom, crnom mišlju, koliko, isto tako, nemilošću Vašeg resora i čitave političke jebade, još mališana može, ne daj Bože, da strada,...tera me da Vam se, ipak, obratim.

Ne, nema potrebe, Vi, G-gdjo Slavice, i svi Vaši pajtosi iz političke jebade, u kojoj učestvujete, svi ste vi neljudi, pa tako ni jedna reč, vezana za vaš negativan uticaj na srpsku sirotinju raju, ne može da vas dotakne, što bi naši stari rekli: Obraz mu k’o djon.

Nema potrebe, ali ponesen Vašom nedavnom izjavom: „Ne posećujem manifestacije, kao što je Tijanina sahrana“, rešio sam da Vam se, ipak, obratim, samo da bih, ako je to ikako moguće, bar na trenutak olakšao svoju tužnu dušu, kao i duše na sijaset tužnih, i duboko potresenih ljudi.   

Samo ću Vam reći - Kada, nakon uživanja na, za državnu kasu, preskupim koncertima – manifestacijama Ane Bekute Mrkonjić, čiji ste prilično revnosan posetilac, ostanete sami u svoja četiri zida, udjite na Ju tjub, te, pustite legendarni hit hrvatske pevačice Tereze Kesovije –„Sve se vraća sve se plaća“... Pustite i setite se koliko je Bordžija, ako ne na mostu onda na ćupriji, platilo svaki svoj stari dug.   
Pustite ovu divnu i poučnu pesmu, jer, nečije ste i vi dete, nečiji ste i vi prijatelj, nečija ste i vi sestra, i vi ste nekome roditelj,...I vi ste nekome potrebni, i neko je potreban Vama...
Gde god bili, i šta god radili, svi smo mi ljudi, posebni, svako na svoj način, ali pred Velikim Gospodom, niko od nas nije povlašćen.