Intervju sa Sašom Mićkovićem, povodom promocije knjige "Božanska Srbija" u Kragujevcu

Autor i voditelj: Igor Vlahović Igor

Lepo kao poezija, fraza je, koja se vrlo često koristi, kako bi se izrazilo nekakvo osećanje svidjanja, dopadanja, divljenja, vezano za sve scene, koje se odigravaju na velikoj pozornici života.

Zbog svoje strukturalne lepršavosti, poezija je od samog svog nastanka, svakodnevno prisutna u našim životima, bilo u svom izvornom vidu, bilo kao sastavni deo muzičkih vokalno-instrumentalnih kompozicija.

 Iako je, dugo, na ovim našim prostorima poezija u svom izvornom vidu, stiče se utisak, bila prisutna samo u djačkim čitankama i lektirama, zahvaljujući ekspanziji internet mreže, ona, u poslednjih nekoliko godina, polako, ali sigurno, doživljava svoju renesansu.

Jedan od najvećih i najsjajnijih dragulja poetskog stvaralaštva jeste svakako sonet.

Ova veličanstvena forma nastala je u davnom XIII veku, na teritoriji prelepe Italije, a najznačajnije karakteristike, koje je čine tako veličanstvenom, ogledaju se u tome što zastupa apsolutno sve teme, koje se tiču zemaljskog života, zaključno sa temom života posle smrti,... što je u isto vreme arhitektonična, zahtevajući od sonetiste poštovanje odredjenih pravila, pre svega u strukturalnom smislu, kako bi se što jasnije izrazila njegova umetnička misao, ali i daje neograničenog prostora za istraživanje i upotrebu novih stvaralačkih rešenja, zbog čega danas postoji čak 54 zvanično prihvaćenih vrsta, a ko zna koliko još onih, koji su plod nadahnuća brojnih sonetista, posvećenika, duž cele Zemaljske kugle.    

Svoje umetničke ideje, kroz sonet, izražavali su najveći pisci i pesnici sa svih krajeva sveta i mnogih, u istoriji umetnosti, vrlo značajnih stilskih epoha. Za sve njih, sonet je uzvišena, a za neke možda čak i najuzvišenija pesnička forma,...dar s’neba, sigurna luka za njihove genijalne ideje, ali i grandiozna, kompleksno i filigranski projektovana, prema kojoj su osećali veliko strahopoštovanje. Tako je sonet, za Desanku Maksimović „škrinja zlatna“ koja nosi „prikrivena bogatstva“, za Vaska Popu „mala kutija dragocenosti“, za Nenada Grujičića, savremenika „pehar za najbolja vina“, dok nemački naučnik Valter Menh, teškoće sonetnog majstorstva poredi sa Prokrustovom poeteljom, K. Skot čak govori o „proždrljivosti soneta“...koji guta.

S’obzirom da živimo u svetu, u kome se sve zbiva jednom turbulentnom brzinom, smatram da bi se za stvaralaštvo mog sagovornika Saše Mićkovića, slobodno moglo reći da je u ravni sa stvaralaštvom najvećih pesnika domaće i svetske kniževnosti.

Ono što Sašin stil čini posebnim i autentičnim, ogleda se u vanrednoj sposobnosti da temu, o kojoj piše, sagleda sa pregršt životnih stanovišta, pa se tako u književnim krugovima, za njegove pesme vrlo često kaže da predstavljaju spoj emotivnih, duhovnih i filozofskih niti. Pored toga, neprikosnoven je njegov dar za poigravanje rečima, dar za upotrebu široke palete stilskih figura, živopisne deskripcije, praćene adekvatnom ritmikom reči, stihova i rima, koje u svesti ljubitelja poezije, stvaraju čitave slike i muzičke komade, dar za majstorski precizno, i istovremeno, visoko kreativno vladanje mnogim vrstama soneta, pa je tako, poigravajući se, stvorio novu sonetnu formu – Klepsidrični sonet sa akrostihom u ogledalu.

Mnogi, od preko 350 soneta, koliko je Saša do sada napisao, uvršteni su u najprestižnije južnoslovenske zbornike poezije, i nagradjeni značajnim nagradama i priznanjima. Njegove tri objavljene knjige poezije „Jastreb u oluji“ (2011), „Božanska Srbija“ (2012)  „Račanski pesnički svitak“, koautor (2013),  za vrlo kratko vreme doživele su ogroman uspeh, i oplemenile živote mnogih istinskih ljubitelja poezije, i izvan granica Srbije, što mu,  svakako, daje još više elana da nastavi  sa stvaranjem novih velikih dela.

Inače, povod za ovo naše druženje jeste promocija knjige „Božanska Srbija“, koja će se 28. novembra o.g. održati u Kragujevcu, u prostorijama ogranka Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ , u naselju  Stara Radnička Kolonija. 

Igor: Saša, izuzetno mi je zadovoljstvo što ću, nakon samo 10-ak dana, ponovo da ti poželim dobrodošlicu. Takodje, iskoristiću priliku da pozdravimo sve uvažene čitaoce, koji su pročitali naš predivni „monumentalni“ J interviju, a posebno onima koji su ostavili predivne komentare, ovde, na blogu, kao i na društvenim mrežama i forumima.

Saša: Tako je. Opet smo na istom mestu, pričaćemo o sonetima, poeziji i naravno o promociji u Kragujevcu, koja se uskoro održava. Ljubitelj sam knjige i poezije tako da je ovo dobar način da još nekoga uvučemo u svilenkastu poetsku mrežu soneta.

Igor: Već sam naziv tvoje knjige „Božanska Srbija“, deluje vrlo intrigantno. Moja prva i jedina asocijacija mogla bi se opisati – Dok srpskom narodu, svakorazni politikusi – partokrate pričaju laže i paralaže o nekakvom boljem životu, u njegovoj Prizemnoj Srbiji, koji, već više od 20-ak godina, samo što nije došao, narod sve više tone u bezdan egzistencijalne, mentalne, moralne, kulturne i duhovne bede i sirotinje.

Tako, „Božansku Srbiju“ doživljavam kao svojevrstan vapaj jednog istinskog umetnika,...jednog hipersenzibilnog filantropa, pacifiste i bogougodnika, koji, hrabro, ponosno, i sa puno vedrine stihujući o onim iskonskim, danas, nažalost, duboko skrivenim prirodnim, moralnim i duhovnim lepotama i mudrostima svoje Srbije, izgarajuće želi da one ponovo ugledaju svetlost dana, i učine je mudrijom, moralnijom, kulturnijom, duhovnijom, humanijom...Učine je ljudskijom.

Koliko je bilo teško stvarati jedno ovako veliko delo, u okruženju surove realnosti Prizemne Srbije?

Saša: Dobro si opisao ambijent oko nas i stvaralaštva. Posebni napori su potrebni kako bi u zemlji, koja ništa ne pruža pesnicima, poezija zaživela punim sjajem i zarenjem. Pisati poeziju, a naročito sonete, znači pobeći od okoline i prepustiti se nekim drugim misaonim sferama i nivoima. Ako znamo da nas okružuju duhovne bolesti, navaletni i netalentovani ljudi, onda je jasno da je beskrajno tešto jednu knjigu napisati, a naročito plasirati na pravi, pitom način.

Knjiga „Božanska Srbija“ je dobila ime iz akrostiha koji je u Majstorskom sonetu, u sonetnom vencu „Na vrhuncu slave“. Tu sam naznačio da sa Srbijom nema šale, nema igre, već samo iskrenog ljubodraganja domaje, naše prapostojbine i kolevke duhovno-genetske potke. Tek sada vidim da sam sa naslovom mnoge sarkastične zemljake iziritirao i u lice im rekao da je Srbija živa i zdrava, a da ćemo ljude već nekako izlečiti od suvišnih treštavih padova i poriva.

Igor: Vidiš li put spasa našoj Srbiji, i šta po tebi podrazumeva ispravno koračanje njime?

Saša: Mi smo postali zemlja koja dozvoljava da Zapad sve svoje prljavštine izlije ovde, pa tako i zatruje mladalačke korene i uništi energiju koju su Srbi oduvek nosili u sebi. Utrpali su nam tamo neke emisije, pa onda čak i njihovu književnost koja nam po slovenskoj duši i ne leži baš najbolje. Umesto da se okrenemo sami sebi, mi se zadnjih decenija okrećemo izveštačenom Zapadu, koji kulturološki za našom istorijom kaska par hiljada godina. Kada sagledamo naš Lepenski vir, pa onda to da se na ovim prostorima desila početna faza metalurgije. Sanskrit je pun srpskih reči i srbice. Opanak i gunj potiču iz sanskrita, takođe su čuvene VEDE pisane na prastarom srpskom sazvučju, tek kasnije su ih prevodili i prisvojili drugi osvajači i pljačkaši. Nakon toga, šta ima Zapad sem krvave istorije? Jasno je da smo im trn u oku, naši koreni su dubokosežni, njihovi preplitki i krhki, klimavi. Nema predela u Evropi i Rusiji, a da se tamo ne nadje neko srpsko ime za reku, planinu ili predeo. Srbi su širom Evrope posejali seme, i kada su se srpska plemena sretala sa jednog i drugog kraja Evrope, mogli su da se sporazumeju rečima. To dovoljno govori o jednom rasprostranjenom narodu, koji je ostavio tragove od Indije do krajnjih delova Evrope. Aleksandar Makedonski je vojskom komandovao na srpskom..I tako dalje. Sve ovo kada se sabere, možemo slobodno očekivati da nas i dalje uništavaju, jer im zasenjujemo paučinastu istoriju koju su ionako lažirali. Zato nas truju, zaprašuju, bombarduju. Uništavaju mladež. Spas je okrenuti se sebi i početi iznova graditi zemlju. Ali ne zatvarati vrata dobropridošlicama i prijateljima, kojih je malo. Književnost pamti sve, od prapočetka čoveka, do današnje tmuše. Proza, poezija, reč, to je istina koja sve usisava i kasnije brani i sam narod. Zato, zapisujte misli.

Igor: Hvala ti na ovom, za Srbe a posebno srpsku mladež, izuzetno korisnom, sažetom i živopisnom izlaganju. Slažem se sa tobom, do beskraja - Zapad, tj. globalističke strukture Zapada, predstavljaju izvog svog zla na balkanskim i istočnim teritorijama, pa samim tim i na teritoriji Srbije. Najžalosnije je što naši politikusi partokrate sprovode njihovu đavolju ideologiju, ali, sve dok je, ovako poput tebe,  dobrih, čestitih, pametnih, talentovanih i, pre svega, nesebičnih ljudi u borbi za bolje sutra, na bilo koji način (politički, humanitarni, umetnički,..)  istinski, bezuslovno verujem da će i ovom zlu doći kraj.

Ali, vratimo se "Božanskoj Srbiji" i njenoj promociji.

Recezenti knjige su dr. književnosti  Miodrag D. Ignjatović, autor brojnih, književnih studija i pesnik, i čuveni novosadski književnik Pero Zubac.

Kako je došlo do saradnje sa ova dva velikana srpske kulturne scene? 

Da li je, pored recezenentskog, njihov uticaj prisutan i u okviru, još nekog segmenta Božanske Srbije?

Saša: Gospodin Ignjatović je pesnik i recenzent o kome će se tek pričati i pisati, on je „Božanskoj Srbiji“ recenzijom dao onu posebnu mirišljavu notu srpskih poljana i lipara, lepote i brižnosti za prašnom zemljom. Kada sam pročitao recenziju, znao sam da je ona knjigu još više prosvetlila i opravdala naslov koji je zvučan. Gospodin Zubac je, pišući recenziju za moju novu knjigu, Sonetni (Ljubavni) zvukovez, naznačio, takođe, određene crte "Božanske Srbije" i izvukao je poente i bravure iz samih soneta, koji su se upleli oko njihovih recenzija. Značajno je napomenuti i to da oba recenzenta imaju istančani sluh za tananastu lirsku poeziju, samim tim njihova razmišljanja o knjizi i sama kritika rasvetljavaju moje misli u pesmama i daju jedinstvenu tkanicu i šarenicu rečima.

Igor: Koliko su i po čemu, promocije značajne za tebe i tvoje stvaralaštvo? 

Saša: Promocija poezije u raznim bibliotekama i prostorijama koje nude ugodan kulturni ambijent je jako bitna, i to je zaista časno napredovanje i usavršavanje rada i pisanja, a i bitno je veoma, čak neophodno, izgraditi jaku i neraskidivu vezu sa čitaocima i publikom. Bez čitalaca poezija ne postoji, već truli u fiokama i skuplja memlu. Osećaj da ste napravili uspešnu promociju, i da ste uspeli bar deo čitalaca da ozari nekom pesmom, nema cenu. Samo štampanje knjige nije dovoljno u današnjici. Mora se pesma raširiti među ljude kako bi sve dobilo smisao i pravu sliku. Pesmotvorstvo bez promovisanja neće biti zapaženo, naročito sada kada poeziju svi pišu!

Igor: Izvini, ali, kao i svaki lokalpatriota, moraću da te pitam: Zašto tek sad promocija u Kragujevcu, i naravno ko su „glavni krvci“ za njeno održavanje? J

Saša: Promocija u Kragujevcu je ostavljena namerno za kraj godine, išao je prvo Beograd dva puta, sada je Kragujevac na redu kao kruna svega. Šumadija mora da se pozabavi promovisanjem pesnika, jako smo skrajnuti i nepošteno zaboravljeni. Ne dam da se poezija zatre u Šumadiji. Sanja Živković je organizator promocije, uz saradnju biblioteke Vuk Karadžić. Krajem decembra je na redu promocija u Rači, gde i živim.

Igor: Nemam ni trunku sumnje da ćeš svojoj vernoj čitalačkoj publici, kao i uvek, pružiti vrhunski užitak u jednom multimedijalnom performansu poezije, muzike, slike i besedništva.

No, ipak, da li bi bio ljubazan da mi otkriješ još nešto o njenom programu. Koliko sam uspeo da načujem, biće tu nekih vrlo zanimljivih i, u svetu umetnosti, vrlo uticajnih učesnika?

Saša: Stihove će čitati vrsna recitatorka, praćena milozvučjem violine, naravno da će sve kamerama biti ovekovečeno i slikama zaleđeno u vremenu.

Sanja će čitati delove recenzije koje su pisane majstorskom rukom i onda će sve biti preliveno sonetnim stihovima, glas recenzenta će se nadam se daleko čuti. 

Igor: Radeći naš veliki interviju imao sam već tu čast da se upoznam sa nekim novim sonetima, koji, ako smem to da kažem, predstavljaju jednu novu etapu u tvome stvaralaštvu, i koji će tematski biti objedinjeni u tvoju novu zbirku.

Kada možemo da očekujemo njeno izdanje? I na kraju, možeš li mi reći nešto o tvojim daljim profesionalnim planovima?

Saša: Naredna knjiga će biti ispisana sa negde oko sto soneta ljubavnog nadahnuća. Korice su već završene, a izdavač se traži, kao i sponzori. Knjigu planiram da prikažem čitaocima, verovatno polovinom naredne godine. U toj knjizi  predstaviću nekoliko vrsta zaboravljenih formi soneta kao što su paralelni sonet, sonet u sonetu, monorimni sonet, anaforski sonet. Napisati knjigu od sto ljubavnih soneta se meri sa slatkom mukom, koja i tišti i razveseljuje pesnika. Ta nova zbirka „Sonetni zvukovez“, će mi biti kapija za prolaz u dalje sonetarenje i obradjivanje životnih tema.

Igor: Saša, od srca ti se zahvaljujem na izdvojenom vremenu, i pozivam sve ljubitelje njenoga veličanstva umetnosti, da dodju na tvoju promociju, odgovorno tvrdeći da će, makar dok ona traje, doživeti tu lepotu i tu radost, da odu u neke daleko lepše predele, kojima, nasuprot trenutnom ništavilu realnosti, caruju sve one istinske, univerzalne vrednosti čovečanstva, kao što su ljubav, mudrost, bezuslovna vera, i time nada i borba za neko bolje sutra.

Uostalom, sve izgovoreno, potvrdiće vam, i daleko više reći sonet iz zbirke „Božanska Srbija“, u kome ćemo, za kraj, da uživamo.

MAJSTORSKI SONET

Bože, podari nam pšenicu i vino,

Osokoli rod svoj, pusti ga da leti.

Život je sve maske ranom zorom skino,

Anđeo se moli da nas sve prosveti.

Na vrhuncu slave kliče Srbijica,

Skinula sa sebe zimske ogrtače.

K`o da bruji zemljom sa gitare žica,

Akordi se setni to pred nama svlače.

Stidljivo priroda zgužvala haljine,

Rastače se srebro koritom Morave.

Belina se, magla, obalom raspline,

I sunčevi zraci tamu će da smlave.

Ja i sada slušam pesme božanstvene,

Arija mi dušu, uspomene prene!